Позориште

„=

о ВА

листићи.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Сан и јава,“ историска, драма у 3 чина, оддра Милана Јовановића) приказана 19. јапуара 0. г Нема ти ништа лепшега нити пријатнијега за позориш-

нога рецензента пего кад може рећи после свршене представе: данас сам са свим задовољан и са комадом и са игром глумачком и са публиком. И заиста такво чувство задовољства ретко кад да можемо понети кући из позоришта, па нам је двојином мило, кад нам се тако што деси, као што то беше приликом приказа „Сна и јаве.“ Тај песничког полета пун комад приказали су наши глумци с таЕвОМ вољом, с таким заносом, с таквим разумевањем својих удога, да слободно и без зазора можемо рећи, да смо имали правог уметничког уживања како у целини такси у појединостима тог приказа. уживања нашег није мутило овог пута ни неспретно владање неког дела наше публике, који има тај лепи обичај, да се смеје и тамо, где места смеју није. Уживали смо дакле као ретко кад, а успомену на то уживање не ће моћи збрисати време тако скоро, Та и ко се не ће сећати дуго и дуго Ружића (Кенитсмарка) кад оно у страху, да му се не преотме његовом срцу драго блато, срчано прети кнезу брауншвајгском, да му не ће уступити своје љубавце:

„Моја ј Софија, Бога ми једног,

Моја је само, само моја, знај!

То ће ти рећи небо над нама,

А ту на земљи, нек ти каже мач!“

Па како су му меко, као да се топе, како од срца текле речи, кад се опо састане у врту са својом Софијом : „У грудма м будиш живот стоструки, И стострук живот ја ти поклањам ! Све бих ти дао — дао бих све радо, Ипак ми с' чини, нисам јоште дао За твоје срце вредан уздарак!“ Туга и очајање не може се лепше изразити, је стао судбу своју клети, па кад је узвикнуо: „Отела ми је цео бољи свет,

него кад

Отела небо — мене ј отела Самоме мени. — Отела је све! Ја немам више ништа — самац сам,

Ђедан сам самац!“

А шта да кажемо о његовом дивно изведеном и ниансираном монологу на крају трећега чина:

_ „Скидај се, магло, с мојих очију, Не ћу у мраку да утонем, не Вицим ја добро — видим понор цео Гле прождрљиво зија преда мном И себе вилим усред понора, А тамо торе — на ивици — гле, Њена је слика — моје Софије.“

Ту је Ружић све прелазе од силне, страсне љубави, до очајања, па до помаме, кад стане клети мајку своју, тако верно и истинито обележио, да нас је доиста занео, очарао дивотним приказом својим. — -

Ша како ли нас је потресло његово кајање И сад нам још звоне у ушима под теретом тешких уздисаја и бола изговорене последње речи његове:

»Ох, моја мајко — ти ми — опрости Лудило беше — ја се кајем виш!

У свету овде снага ј господар То осећа поносит Кенитсмарк, У праху — овде — С богом, Софија,“

То „е богом, Софија“ изговорио је с таким уздахом, с таком тугом, као да му је срце у тај мах препукло у грудима.

( таким заносом, с таким полетом, с таквим разумевањем може Кенигсмарка само наш Ружић представљати! Нека му је од свију правих пријатеља глумачке уметности и хвала и признање на, томе.

Достојна. премица Ружићу беше г. Максимовићка (6офија). Она је овом приликом тако природно, а с таким осећајем приказала, своју тешку улогу, да је потпуно заслужила оно признање, што јој је публика указала, изазвавши је с г. Ружићом заједно. Нарочито је морамо похвалити, што је свој глас била тако удесила, да је могла и страсније моменте природно извести. (Све се може, само кад се о8биљно хоће,

Од појединих добро изведених момената, своје улоге врло је лепо, пластичним потезима исприповедала свој сан: »„Ох, леп је био, да, Кад бих га само знала сликати У свој лепоти.“

Са. свим је добро извела, и свој лепи монолог у почетку другог чина, кад уђе у врт замишљена, па стане тихо говорити:

„И то је зар тај живот — то ли је“ Збркане слике — сенке густи мрак,

Све се то вија брзином буре Пред нашом душом, све се то витлалб и т. д.

И у врту са Кенигсмарком лепо је казивала меким од љубави уздрхтаним гласом, како јој речи Кенитсмаркове буде осећај, што га досад није осећала, како јој кроз душу заче да струји неко незнано чувство.

То беше прави шапат љубави.

Ми честитамо т. Максимовићки па успеху, што га је имала својим прикавом Софије, па јој само толико желимо, да и у осталим својим улогама развије на тај начин свој лепи глумачки дар.

Г. Добриновић, који из дана у дан напредује п све више постаје љубимцем наше публике, решио је свој задатак као што треба. Он беше права. препредена лија, провијуша, пробневет, који почиње да живи тек кад месец изађе. Вештим ниансирањем свога монолога у почетку другога чина задобио је наше потпуно допадање.

Наше потпуно признање, као што већ споменусмо, заслужују и остали суделачи, који су својом добро промишљеном И добро изведеном игром сви скупа допринели, да је представа и у целини складно испала. Нека им је свима, хвала !

Складни приказ „Сна и јаве“ пробудио је у многима жељу, да се тај комад што пре опет на ното представи, заједно са другим делом његовим. Ми то овде бележимо, као са више страна изјављену жељу наше публике, нарочито као топлу жељу нашег женског света, који је изашао из позоришта, очаран лирским моментима те наше изворне драме. м.

Издаје управа српског народног позоришта.