Позориште

ла У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 28. ЈАНУАРА 1879. „~~~

| = ГОДИНА > ји

|||

40 500 15, | %

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата

се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАП,

(Наставак. )

Гроф се мало збунио кад је видио да сам ја преузео улогу домаћина, па онда рече: „Ја веома поштујем драматску уметност и морам вам пре свега изјавити своју радост, што је мађарско позориште стекло такву уметницу, као што је госпођица Корнилија,“

» 0 — молим |“

„У осталом да вам саопштим за што сам управо дошао к вама. Ја сам из Ердеља. Сада је позориште у Клужу најбоље позориште у нашој домовини, и ја бих се особито радовао, кад бих вас могао задобити за тај завод, по што ја имам велика утицаја на тамошњу позоришну управу.“

„Ја сам заручник госпођице Корнилије, те с тога не би она без мене могла отићи ни у које позориште.“

„Тим боље — ја одлавим сутра, а кроз четрнаест дана бићете примљени обоје за чланове клушкога позоришта, и добићете уговоре.“

Радо смо пристали на ту понуду.

После три недеље дана ступили смо први пут пред клушку публику.

МТ.

Не бојте се ништа, не ће још дуго трајати. Још само мало, па ће се свршити моја прича.

Сад долази призор, где обично галерија кличе. Сад ће бити вике, граје, русваја, клетве, биће и — убијства !

Боже мој! Ала је то добро, што људи по каткад један другог убијају. Та иначе би песници и глумци имали веома јадан делокруг! А зар би се и могли писати комади пуни ефекта, кад не би било убијства 2 Али и на што свету песници и уметници Па још у Угарској, где се сироти морају да пате глађу!

Ала бих ја био ваљан, богобојазљив земљо-

радник! Сад бих седио код куће, за пећком, дечица би се играла око мене, слушао бих како их мати мило утишава, крунио бих кукурузе, или бих пио коју чашицу добра винца са суседима. Овако пак, познао сам из својих улога само страсти и грехе, и дотле сам представљао карактере других људи, докле нисам изгубио и свој рођени карактер. Јер то је баш проклетиња, глумчева, што остају на њему страсти оне, које износи на позорницу, те тако остаје глумац и у живовању своме. А било би још и којекако, да сам остао поносан, разметљив, раскошан, ћудљив као херцези и грофови, или да сам после приказа Хамлета, остао бар још две недеље дана сумо-

- ран, зловољан, или да сам као Ромео само грлио

и љубио своју Јулију.

Само да никад нисам приказивао Отела! Али за што нег Та зар није она била Дездемона 2

Извесно знам, са свим поуздано знам, да се она предала грофу. Да, заиста, гроф, тај честити мецена и добротвор поворишни — код њега сам стао, кад сам прекинуо своју приповетку.

Гроф [и комедијаш! Шта волите бити Ту бар није тежак избор! Овај у дроњцима, а онај у скрлету и гримизу; у овога бледо лице, влатна хартија, лажни алеми и бисер, а у онога лепо, љупко лице, осмех, чисто жежено злато и право драго камење; овде дивља страст, а тамо умиљата ласкавост; у глумца просто кратко име, што га истина бог познаје сваки деран на улици, али га нико не поштује, а у грофа велика, сјајна титула, пред којом сваки скида шешир и којој се отварају и сама краљева врата.

Ја сам могао да понудим мојој Корнилији само своје осетљиво срце и прозаичан брак, а гроф ју је могао одевати свилом, претоварити златом и драгим камењем, проводити је господ-