Позориште

У ДЕ

НЕ

питијасте природе, да се разлази и уступа сва своја празна места дикцији, која је победу однела, дело спасла, и нас о лепим даровима пишчевим уверила.

Да промотримо цео садржај комада.

Госпођа Милица Симићка, млада, богата удовица наслеђује сва добра свог покојног мужа, осим оних, која је он сам у гроб понео, а то су: старост, пакост, секатура и све друго, што се за њим пре, а после, ма и против онога: »де тога п1 па Беле“, говорило. Симићка, је девојком још нашла у Бранку Павловићу адвокату — пређе јуристи — свој идеал, но њен отац беше покојном Симићу силних новаца дужан, па кад старкеља запска девојку у њега са погодбом, да ће му све издане менице анулирати, жртвова, се она за оца, и то беше од ње сасвим племенито. Чудновато је само мало, да оцу њеном после два месеца пуче срце од туге, ма да су менице већ уништене, а на против бранково као и миличино срце осим омањих кроничних катара остаде са свим неповређено. Доцније, кад је Симићка са себе црно и успомену на покојнога збацила, почне се у њеном срцу неки рекребшши таобЏе појављивати, а ласно је и погодити било ко би управо позван био, да се с њиме завитла. Бранко је таки удесио, да се на њега ваздан не чека, и за, мало а он већ својој старој познаници и љубавци визиту прави.

Том приликом много су о покојном говорили, а о својој покојној љубави тек: свако по сахата по једну „кафелефлу“. Зар не би лешше било, да је писац састанак њихов тек случају каквом наменио 2

Свој околини њеној и његовој — има девера г. Марка. Симића, екземплар од тетке, у особи госпође Глишићке и ове исте ћер, у особи госпођице Маре; а он има добра друга Стојана Стојића, књижевника — а како изгледа и у целој вароши познато је, да је покојни Симић уз тестаменат свој још и један додатак суду поверио, као своју „Последњу вољу“ тезресвтув „најпосљедњу вољу“, који се додатак само онда отворити и прочитати има ако би се она удала.

Тај додатак почиње заиста еве интересантнијим бивати, и ми већ видимо како сви лупају главу о њему, ма да су сви потпуно уверени, да он ништа друго не значи, до одузимање сермије из удовичиних руку, па прелаз исте, у случају симићкине удаје, на његову фамилију, гегреснте на, његова брата, Марка. И г. Бранко нема друга посла него премишља, да ли ће она, коју он тако обожава, а која је како кроника вели и њега истим суперлативом љубави обасипала, моћи прегорети земна блата у замену за идеална; другим речима: он нема куражи да пред њу стане, па да јој рекне: „Ја сам кадар заслужити поштену кору хлеба, хајде са мном |“ Писац не вристалише љубав бранкову оном светом и племенитом замисли, каква потиче ив чистог непомућеног карактера; њему ма и индиректно задаје бриге проблематичност имања савићкиног, као год што и она сама, грчевито чупа то њено пољско цвеће љубави са познатом врамбином: „Хоћу!“ „Не ћуј“.,. Над целом борбом њиховом лебди копрена материјалистичних тежња. Њих обоје надвлађује ивтерес, тај прозајични мотор, који све точкове њиховог чистог идеализма у ковитлац окреће. Све што она, два апедикса госпође Симићке; тетка Глишићка и девер Марко пропонирају — она прва наговара је, да се не удаје, а онај други опет обратно; наравно свако у своју корист, —

све то није од психолошке вредности, пошто то никакве пресије нису на револутност воље симићкине; она нема са никаквим спољашњим одношајима, да се бори, она је господар од своје воље, а та ако је заиста задахнута бранковом љубави, нема ни мало повода да се толико заустеже, а још мање да прави места за медијум стојићевој интервенцији. Нузгредна лица и нузгредпе ствари сачињавају: тлишићкина кћи Мара и г. Звездан; он је прави „фићфирић“, али она није према њему паралела, ма да се писац, како видимо, трудио, да међу њима једнакост изведе. У осталом, ствари гђе Симићке иду и бев њих својим током, као што даље сљедује.

Она, се реши, л то као што горе споменусмо, интервенцијом бранковог друга г. Стојића, која је по себи доста вешто изведена, али која је по природном одношају симићкине и брапкове љубави са свим излишан коригенс.

Стојић је права песничка слика, уједно и добар саветник другу свом, али као посредник њихове среће само је с тота излишан, што он никаквих позитивних сметња између Симићке и Бранка нема да уклања, шта више, малим неспоразумљењем постао је за неколико тренутака сам сметњом, која опет својом неприкладношћу сама сметњом постаје.

Кад додамо још то, да је рефлекс глишићкиног сплет-

карења, венчање њене кћери Маре са г. Звезданом као

утеха нека за 1п сре изгубљено породично добро, и како се с друге стране Марко Симић у свему добро осећа, јер му је главна брига да се Симићка само удаје, па ма за кога, онда знајмо да су и два акта већ прошла.

У трећем акту не видимо радње, но згодно распоређен табло. Судија чита последњу вољу, која г. Марка стаје силне невоље: његов брат оставља, ипак Симићки све своје имање, Као отплату за њене красне врлине, а свој „хец“ правда својом сад већ покојном секатуром и навадом, да воли друге једети. Сви га сад мање више благосиљају, а кад је и то прошло, пада завеса, доле.

Цео комад пати на не довољно израђеном заплету, па и оно мало, што га имаде, захтева бољих и јачих мотива.

Но сад још једну завршну.

После пок. Косте Трифковића не показа се никаква нова снага на пољу те, по народ наш тако корисне, књижевности. Шаљива игра, која ведри и чисти народиви по– родичне одношаје, која карикира егоизам, а паметним смејом исмева шкодљив укус у животу, тако је у новим оритиналима, заостала, да смо се већ побојали, е неће покојни Коста Трифковић замене наћи, а позориште наше удариће са свим у регресивну метаморфозу, што се ориђиналног репертоара, тиче.

Но сад, кад се г. Коста Ристић са својим иначе вештим пером на позорници указао, одма нас и уверава, да, он не мисли са овим првим покушајем мировити, па баш за то — ми држимо бар тако — што му овај први комад није са свим ва руком испао, потрудиће се он, да изазове од сада у нама оно признање, на које смо се ми код његових других књижевних продуката већ навикли.

Гг, глумци су из реда сви вешто пграли, но највећма се одликоваху у својој струци г. Рајковић (Марко Симић), г. Добриновић (Звездан Љубић) и Јеца Поповићева. (Глишићка). СА еј.

Издаје управа врпског народног позоришта

52)