Позориште

мезимчету — позоришту неће ладно бити.

кон, слуга црквени Борбу душевну видиш му на сваком покрету, али ипак остаје средњовековни свештеник; мучи та и гризе, што да љуби, кад љубити не сме, па још како страсно; страст га гони, он злочине чини, он пада. из не дела у недело. А шта да кажемо о Квазимоду. Телесна, је ругоба његова само за то представљена, да нам боље и јасније покаже поштен и ваљан карактер. У телесној ругоби, у тадном телу, скривена је најчистија, најлепша душа. Јесте, они онога криви, на послетку и живот одузима ономе, који га, штити, који га брани и то све за то, што види, да девојка, због њега страда, што дознаје, да је паклена дула у оделу поповском Па зар тоније ваљан, примеран, честит карактер 2

У другој линији имамо посла са писцем драме. Да човећ није читао на листу, ко је написао комад, ипак би погодио ко је писац, ако је само имао прилике гледати који год комад од Бирх-Пфајферове. Ова њена парчад провејава тежња за. ефектом. сва њена парчад пуне „срцепарајуће“ сцепе. Звонар је пун и једнога и другога и ми не можемо рећи, чета је више у њему. Нервозан човок готово да није у стању седети и гледати. Ово су мапе и то замашне мане у Бирх-Ифајферове. Поред тога још и сами представљали, особито тђа Максимовићка и гђа. Ружићка, јако је потноматаху у њеној мани: а то тиме, што су вешто и „чувстви“ телно“ представљали све сцене, које већ по себи јако чуства, узбуђују.

Шредстава. је испала на задовољство публичино. Ми чисто не знамо, кога пре да споменемо, а да не увредимо једног или другог, једну или другу. Језујита. архиђакон нашао је себи равнога у г. Ружићу, али само на даскама. Игра му беше одмерена итиха, са, свим је одговарала притворној благости поповској, али је ипак на сваком месту вешто показао и уједно брзо загладио немир душевни. Квазимодо, звонар, т. Рајковић, имао је са доста мало речи да представи добро, па то је и учинио. Кад је воља у влумца, све може постићи, ГЂђа Ружићка представила нам је у предитри завидљиву сељанку, а у драми слабу женску природно и без свакога усиљавања. Гђа Максимовићка беше овога вечера права претваралица. Она нас је досад варала, да не може представљали природно и без афектирања. Њена. игра заслужује потпуну похвалу. Само нешто. У сцени са, матером на вратима, ла у будуће тише дишеи боље да, пази на материно приповедање. Г. Лукић има, рђаву навику да обрвама јако миче. Глумац, ко је рад да глуми, мора и кретањем дати израза речима, али тек мора знати згодно све урадити, Гести морају одговарати речима, иначе је соттафћсћо 1а адјесјо, иначе сам себе туче. Остали су вршили своје.

Са задовољством спомињемо још, да је на Сретеније позоришна сала пуна била, као нигда дотле. Ми смо се питали: од куд тог Три су околности, које нам на ум падоше: претплата, светац и „романтична драма“. Претплата, је довела све претплатнике, светац послао млого из нашег занатлиског и просто» реда, „романтична“ драма примамила је млого младих, млого лепих красотица. Публици је доста, топло било, али не тако, да се не може позориште увек тако напунити, Нек нама кане и која капљица зноја — ако се помоћи не можемо — са чела, али ће и благајни која форинта више. Ми ћемо се мало загрејати, али ни народном ом.

АВИ ак

1030 РАИ ШЕЕ Е

#» (Народно позориште у Загребу.) „Улепас“ пише: „Дне 14. јануара доживисмо у нашем позоришту демонстрацију. На корист гђуце Прикрилове певала се гунодова опера, „Мартарита “ Корисница добила је силесију китица, песама, златна накита, неколико венаца, шта више и венац од лаворике. Овакако је лепо, да публика младе домаће таленте храбри одликом, али то је више било од обичне одлике, јер представа, „Маргарите“ није баш толи изврсна била: то беше демонстрација против неких намера, а госпођица. Прикрилова је то по својој чедности ваљда и разумела. Шашће се, а нема сумње да има у том шапуту мрве истине, како неки раде, да уклоне хрватску оперу, а да уведу скроз талијанску. Као да је нека клетва, да се међу нама

„увек нађе домаћих људи, којима, је зазорно, што је домаће.

"Тај је шапат продрбо у опћинство, које се и онако љути за што г. Миреки, који није најбољи баритон, што смо га имали у Загребу, не пева хрватски. Не давно је и гђа Ђунти Барбера — којој као уметници част — ванредно одликована била, па ето дне 14, јануара доживисмо реакцију; демонстрација се дакле много више тицала Хрватице, него ли певачице. То је кључ живахним призорима од 14. јануара. — Гђца Прикрилова, како је тек пошла ставом уметности, те јој се глас није јоште довикнуо пуној драматској снази, није да како могла успети као савршена уметница, али поједини призори пођоше јој лепо за руком. у тој управо огромној задаћи, показала је и мимичког талента, али у неким призорима (смрт валентинова, призор пред црквом), остави је природност. Фауста певао је Грбић, много боље од т. Де Негрија, Колики је вештак Грбић у глазбеној декламацији, видело се у тој представи. Дивна, појезија у призору пред маргаритином кућом изчезла је за свим. Баканал је испуштен, У кратко „Маргарита“ била је у дагребу већ више пута много боље певана, него последњи пут. Али још ад уосеха одлике. Кад је наше опћинство толи пријазно и дарежљиво према оперним певачицама, питамо, не би ли праведно било, да нешто свога уметничкога увхита, штеди и за нашу изврсну скроз и скроз хрватску драму“ Тоша Јовановић није, до душе, кришом побегао за то, што му се његова племенита душа расплакала над судбином драме — како он то у својој апологији врло сентиментално и комички приповеда, — али истина је, да опћинство драме не цени доста. А то је срамота!“

# (Туђе мишљење о нашем поворишту.) Лист „Ојрлавк“, што излази на мађарском језику у Новом Саду, шитући о представама нашег позоришта, вели између осталога, ово: „О позоришној дружини уопште можемо рећи само оно, што је добро. Сваки члан труди се, да одржи оно лепо име, што га је српско позориште стекло. Избор прикадазаних комада доказује, да управа има естетичан укус, да је у томе руководе виши уметнички обзири. У репертоар су увршћиване најразличитије врсте од драма. Видели смо до сада, комаде из пера вештих Француза, комаде из драмске књижевности других народа, па комаде из српског народног живота. Управа се труди, да задовољи разноврсне захтеве публике, али за то ипак не даје неморалних, или других каквих позоришних игара, које би вређале добар укус и фнинији осећај. И облачењу нема приговора. Одела увек одговарају историској верности.“

Издаје управа српског народног позоришта.