Позориште

па и ОУ

Публика је ударила у опште, бурно ташшање, одобравању није било краја, а земља је била сва осута венцима.

Вечерас ће нам венци бити узглавље! Остаћу код тебе, Корнилијо!

Она је мртва! Свемогући боже, шта сам учи-

нио! — Ха, а гле грофа тамо у ложи! — Ха, ха, ха! Ствар је то изискивала. Не ће ме више варати. О, да грозних суза! — Ствар је тако изискивала. —

„Давиде, ти си убица!“ — викну ужаснути шаштач.

„Убица!“ — одјекивало је у публици.

„Убица!“ — орило се од оздо, од озго, на земљи, у ваздуху — свуда.

Препао сам се од страха. Скочим за кулисе, а одатле отрчим кроз стражња вратаоца на улицу, па онда одјурим горе у планину.

Тумарао сам тако непрестано. Буре и непогоде крстиле су ме старим, лудим Давидом.

Но зар ете сви већ задремали> Зар да вам вичем као онај Римљанин: „Рјапане!“ (Пљескајте!) И ви сте ми пажљива публика, и ви ми разумете шта је уметност! Та ја причам само зидовима, а приказујем само зверовима по шуми.

Па ипак бих веома радо одиграо још једну улогу пред очима целога света — улогу, што је

има у многим позоришним играма; а то је улога, како се јунак свети заводнику своје љубавце: То ми је још једина жудња!

Грофа није проклела мати, као што је мене: Он је сада можда сретан човек, па има ваљда своју жену и своју децу. Можда је постао и судцем, па ће судити — убицама. Но то ништа, не чини ! Морамо се наћи још где год. Ако се до сад и не могосмо наћи, у напредак ми не ће умаћи! Та нисам ја још тако остарио. Само ми је коса оседила од тешка јада.

Драма још није свршена — има још један призор. Ташпања ће бити доста, а можда и венаца — на гробу!

Позорница!.... Позорница!....

Ви не знате, шта је позорница! Само ја знам — ја, који сам на њој живио, уживао, патио! На њој ћу и да умрем! Дездемонина постеља биће ми мртвачки сандук, тапшање ће ми бити опело, а завеса, што се спушта покров и поклопад. Али нико нека не плаче за мном, само мали црни шаптач! Он ме је једини волео искрено на, овоме свету.

Звоните! Завеса нек се спушта! Трагедији је крај.

По Павлу ђулаију ~

Сава Петровић.

ИСтТИЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Граничари“.) Позоришна игра у 8 чина, с песмама, од Ј. Фрајденрајха, за српску позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића, приказана у недељу 4. фебруара. 0. г.

Још године 1872. представљена је ова позоришна игра од Фрајденрајха код нас први пут, Од то доба приказује се у Н. Саду сваке сезоне, а тако исто и свуда по осталим српским местима, камо одлази од то доба наше позориште. Па шта је прибавило овоме делу толико угледа 2 Одтовор је кратак: његова ваљаност, Истина, нашло би се мало замерке, али то на страну поред вешто изведених призора. Ко хоће да се развесели, нека дође на „Граничаре“; ко хоће да се растужи, нека гледи „Граничаре“ и граничара Андрију са женом му Мацом. У опште у „Граничарима“ долази и радост и жалост, и весеље и хумор За то су се и могли одржати толико на нашој позорници. Али последњега пута не показа новосадска публика даш много

симпатије за „Граничаре“: искупила се у врло маленом броју. Најбоље беше заступљена галерија. Не знамо, зашто су ове године изгубили „Граничари“ свој кредит. Представа. је испала врло добро. Наши су глумци поред свега тога, што их мало очију гледаше, играли с вољом и одушевљено. Честитог граничара Андрију представи г. Ружић врло вешто у свима призорима, Јуначна граничарка гђа Ружићка не заостаје за својим мужем. Она зна да савлада јуначки и тугу и бол. Особито је добро било, што није претеривала у сцени, кад се са мужем у тамници опрашта, Извод овога опроштаја служи на дику и њему и њојзи. Џа и дете им се угледало на њих. Не зна, шта га је снашло, па пита љубопитљивим погледом све око себе, та шта, је то, шта је са мном > Озбиљног и доста наивног старца Гргу приказа млади г. Добриновић вешто, особито у обрштаревој соби и о слави, кад се подобро навукао из чутурице сам, нудећи друге да пију. Овом приликом није ништа, претеривао и опет је често изазивао смеј у гледа-

пе

=