Позориште

| | | | | | | |

ПК Ил АВА И ОН ОШ

122

писао изрично против хришћанске охолости и драц“ не као мудри Чивут, него као „мудрац“ хришћанске интолеранције, јер се ова у нашим у опште. Само као такав био је у стању Реху европским околностима ужасно осилила била, и однеговати нити као Хришћанку, нити као Чијер је њему више на срцу лежала чистота оне | вуткињу, него у религији морала и човекољубља, религије, којој је сам припадао, нето чистота и- | као затуцани Чивут Натан би најмање могао кога

које друге. | настављати у таквој светској религији човеко- | Са оном врстом „толеранције,“ која само хоће _ љубља. · |

. . . 5 |

да трпи оно, што је негативно, немају Лесинтови Али је училац те религије сам песник, сам |

назори никаква посла, па је непојмљиво, да их _ „Тесинг. Хтедоше неки, да представе као увор | још и данас има, који Лесинга у тој тачци рђаво Натану есинтовог пријатеља Мојсија Мендел- | разумеју. Против онога, што је у религији пови- _ сона. Но Лесингу није требало никаквога узора, | тивно, Лесинг само онде говори, где оно у себи а то, што сео неком тобожњем узору говори, | скрива и интолеранцију. Зар то позитивно „е- _ даје се на то свести, да је Лесинг, кад је. Нас синг не штеди н. пр. у крсташу витезу, “ тана писао, Мојсија Менделсона поштовао и љу- || томе. ремеку хришћанске екромности, простоср- био. Да је Лесинг јудејској религији исто тако дачности и побожности“ Погрешке младог кр- пребацио интолеранцију, доста доказују речи, сташа погрешке су његове младости, рђаве које он у Натану (2 чин, 2 призор) младом крстране његовог сталежа. Овима у пркос слика сташу витезу у уста меће, о интолеранцији вере њега песник ипак као пријатну мушку отворену јудејске, чивутског народа, |

карав. „Његове гордости, |

Међу хришћанским лицима у комаду — из- Да РО старина | у Ае А рам Хришћ а и Мусулмана. | врсна карактеристика Даје тек се више односи и а |

; Само његов бог да је прави бог!“ на жену, нето на хришћанку — само је патри-

јарх насликан безобзирном строгошћу, као саможиви, охоли попа, коме само на срцу лежи моћ о . свештенства, не пак чистота и величина хриш- "о ПН и ЈАНЕ

5 У Зар Хришћанин један и Чивутин ћанства. У осталом и та је слика хисторична. Пре је био Хришћан и Чивутин Оригинал јој беше патријарх Ираклије у Јеруса- | Него човек“ диму, опште познати узор неваљалства, а Лесинг | Но врло је добро Мојсије Менделсон судио, вели у једној од примедаба, што их је дометнуо | кад је рекао, да баш хришћанству служи на најсвоме нацрту у прози, да му је жао, што тај па- | већу част Лесинтова глума; јер народ, у кога се тријарх у његовом комаду „ни далеко тако рђав | један човек до те висине мисли могао успети, не изгледа, као што је у хисторији.“ На сваки | народ тај морао је бити јавно обавештен у свему, начин је Лесинг у султану Саладину, који је у- | морао је стајати на највишем етунњу образовања. право хисторички карактер комада, узор, по коме Кад, не обзирући се на велики узвишени та је израдио, јако полепшао и оплеменио. Али | смер, који нам јасно и бистро као еунце из Ле- | Саладин се исто тако не може сматрати каоре- | сингове глуме светли, испитамо драматску вред- | презентанат мухамеданске вере, као год што није | ност њену, можемо мирним срцем изрећи, да У | ни патријарх заступник хришћанске, а Натан ју- „Натану“ права драматска жица није баш нај- |

"То је рођена мисао пееникова, који опет сам, у особи Натана, на то одговара:

дејске вере.

јача. Сва акција, што ју је Лесинг изумео, са-

Натан, као главно лице у комаду, мораде по- | стоји се из сродничких заплета, или управо из стати и заступник моралне идеје тог комада. То | решавања истих, јер то, што патријарх Натану је Лесингу већ прописано било грађом за новелу. | грози, једва да доноси јачег покрета у целу ствар, Ко отуда изводи, да је у тој глуми „Чивут“ уз- | јер не носи за собом никакве посљедице. Али мн дигнут, и то тако, да су тиме Хришћани пони- | замрсивање разних сродничких одношаја им обажени, тај пре свега заборавља, да Натан и није | вештење о њима, ма да је изврсно, као и цела представљен као строг „Чивут,“ него као „му- група карактера, служи једино великој идеји дра-

> С У | ст те 1 » Тако преводи покојни Хаџић-Светић назив: Тетпређ- | Мата, и има у седи врло РЕМИ нора из ћетт, но вели и „крстоносац,“ појет ичнога, ма да се у изради, у живој боји е–

| | | аи