Позориште
дал ДВА ~
стана. Тамо му однесе кључарка венце. Он се маши за џеп, ал извуче празну руку.
— Сутра ћу вам казати хвала. Збогом !
Но баба га пољуби у празну руку. Шта ће јој хвала 2 Та она је сретна, пресретна, да му је сачувала знаке његове части и пренела му их у собу. |
У тавном глумчевом предсобљу седи — молећи се богу, а скоро дремајући — милосрдна, сестра.
— Сад можете ићи кући, — рече јој Генерт благим гласом. — Ал кажите ми своје име, да вам... кадгод узмогбудем захвалити на усрдној услузи, што ми је указасте.
|
— Мени не треба. захвалности, — одговори сестра понизно. — То је моја дужност. Ако хоћете да будете захвални, будите богу. Олава му!
И она изађе, и оде.
Генерт лагано отвори врата свог унутарњег стана. Беше то прилично велика, елегантно намештена соба, по њој ретко биље и цвеће. У њој гори више свећа. А међу зеленилом и светлости, на креветцу, застртом црвеном кадивом, лежи детиња, леш,
Беше то дете око четири годинице. Лепо, мало лишце му нежно, па бело као восак, златне витице му изчешљане, па попадале по јастуку. На њему бела свилена хаљиница.
(Наставиће се.)
ЛИСТИЋИ,
ОРПОСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,
(„Стари каплар.“ Карактерна црта у 5 делова, од Карла Жујина и Рајнхарда, с немачког превео Д. Јоксић, музика од Ивана пл. Дајца. Приказана у недељу 18. марта. 0. г.
Романтичне глуме губе све већма и пред естетиком и пред публиком, и пред укусом и пред здравим разумом, поглавито б тога, што се данашње изображење не може никако да сложи с предметом, који је доста удаљен од њега не само по добу, начину, мишљењу, већ и по могућности, истини и појму. Бадава не може нас више да загреје ствар, која није стварна, која се не држи реалног, природног и могућног правца, једном речи, која нам не приказује наш свет, у ком живимо, у ком се крећемо, који нам не приказује наше људе, с којима имамо сваки дан посла.
Далеко је од нас, да осуђујемо други правац у мишљењу, идеалан, и он је тако исто нуждан, као год и реалан; јер један треба други да држи у равнотежи: реалан, да, идеалан не залута сувише у непознати свет, а идеалан, да реалан опет не. утоне у сувише познати свет. Цел у међусобној комбинацији јест: истина и могућност. Остало је неистина, немогућност — романтика.
Књижевник и глумац не требају више да упливишу на, свет горостасним дикцијама, „срце парајућим“ сценама, огрезлим нитковлуком и премеканом нежношћу. Све то можда постоји у свету још и сад, али спада међ изузетке, а њих донашати на позорницу, њима учити публику, не треба да је смер; за њих има доста места у антикваријату.
Приказа. глумаца беше веома ваљана. Групирање при крају првог чина лепо и врло прецизно, с тога и беше на публику од особитог утиска. Хоћемо још да иставнемо приказ г. г. Ружића (каплар Симон), Марковића (Фрошар), Добриновића (Луцијан), Лукића (Таверни) и Поповића (Потишон) и гђе Д. Ружићке (Мине Ранцбергове), гђце Л. Хаџићеве (Марије), тђце Б. Хаџићева (Лиза) и мале М. Максимовићеве (Емелина.) К. Р.
ПОЗОРИШТЕ.
Х (Народно позориште у Загребу.) „Улепас“ пише: „Управо у онај мах, кад се по свима кутовима, загребачким поговара, да ће се наша опера укинути, стиже у Загреб заиста ненадан позив. Ми смо се распитали поближе
~
о целом послу, па ево целе истине. У бечком листу „Решћзеће
- Хефципе“ био је пре мало времена увршћен подужи чланак
о хрватском позоришту писан пером пријазним. Управа бечког позоришта. „Влпгфћеаљфег“ (пре „комична опера“) разабрав те повољне вести, обрати се на интендантуру нашега позоришта, тражећи, да хрватско оперно друштво дође у Беч, те да у једно 18. представа отпева 8—4 опере, међу којима би морале да како и изворне бити. да то нуди бечка управа нашој интендантури половицу не чистог прихода, од сваке представе, (цели не чисти приход једне вечери износи 2.500 фор. а. вр) Управа нашег позоришта јавила је бечкој управи, да ће се одазвати уз ове услове: 1 Да се зајамчи за сваку вечер нашој управи приход од 1000 ф. а. вр: 2. Да ће се певати у 12 представа две изворне опере „Зрињски“ и „Лизинка“, од дајца. У Беч би ишли г. Зајц, солисте и збор наше опере. Ми тај избор потпуно одобравамо, јер туђих опера певати у Бечу заиста не би имало смисла. Али не можемоу очи тога часна. позива, него опоменути нашу управу, да при том и на најмање ситнице пази. Збор се мора — било на који год начин — особито у „Зрињском“ појачати; одело хрватских јунака мора се скроз поправити. Сад је то потпуна маскарада. И у сценерији има се глешто дотерати. Па за то, за Бога, да се не осрамотимо ни у најмањој стварци.
Ко би пре 10 година био сањао, да ће хрватско оперно друштво певати у Бечуг Наши би се били човеку насмејали у брк, да је тако што рекао. Већ и могућност таке замисли може се великим напретком звати. Ал да! Та не рекох ли, да се намерава, опера укинути. Нешто се свакако куха, премда још није скухано. ЈЕле, чудне ли коби, да иде хрватска опера иза десетогодишњег живовања, у Беч, да си сама под управом основатеља, те опере отпева смртно опело!“
Издаје управа српског народног позоришта.