Позориште

по У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 7. АПРИЛА 1879. „~~~

доп~

ИЕ И 44 РОДИНА 11]. ду ин

–

Ј || | || 8 рој,

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

КОРИСНИЦА, ЦРТА ИЗ ГЛУМЧЕВА ЖИВОТА. (Свршетак.)

— Никад оваких јада као данас! --— уздану Генерт, па ее зајеца и клону над малим мртвацем. — Рихарде мој! Чедо моје! Мени срце пу-

ца, а они на то кличу. Па све заман! Аох, овај дан је био по мене страшни суд за све грехове.

Глава му клоне на млађане мртве груди, и стаде плакати.

— Они можда мисле, — настави, разговарајући се сам собом, — да сад моја глава спава, на грудима какве жене, опијена допадањем и славом. Био сам будала краљева и будала светине. Збаци будалачку капицу, а оно мртвачка љубања. Еј, да виде покајника! Не, не, даље од мене ви ласкавци и притворице, не верујем вашој наклоности — и ви сте сами пеливани, ал само не онако поштени, као што су они, који су пеливани од заната. — Истина је, више пута сам уживао, гледајући вас, како представљате; а данас, док сам морао вас забављати будалаштинама — “а моје дете лежи мртво — данас сам се зтадио и на вас и на цео ваш свет.... Рихарде, сад сам твој! Са тридесет година ја сам преживио и наиграо се. Радо искајавам, ал не покајавам, шта сам радио, јер сам радио, што сам морао: живио сам; уживао сам природу и свет, уметност и љубав — не кајем се. Одужио сам својим чулима, што је њихово било. Кајишарима сам залагао свој дар, да се наместе на благајни, кад су се лаже купиле. Оветина, је мислила, да ме златом обасипа, ал јага не видих; грошићари га улецаше, јер ја живљах, пре него што сам радио, а младост не чека, да се зрелост ва њу снабде. За десет година био сам богићна земљи. Није ме упроластило ништа друго већ моја уметничка душа. Изнад свега, свега, стављао сам лепоту. Стекао сам слика вештачких;

| | | | | | | | |

незадовољен увелим лаворима, што ми лећаху на позорницу, пренео сам у свој стан из тропских земаља живу башту.

— То су ми налагале дужности, што ме гонише у кајишарске руке. Изабрао сам себи најлепшу жену у свој вароши, ал она није била и највернија. Одвезе се на четир коња с богатим господином... твоја мати, Рихарде. Ја јој праштам, право је имала; волила је седмоврху круну више него будалачку капу с три прапорца. Што ми је најмилије било на свету, тебе, чедо моје, остави ми на моју молбу. Постао си пребито сироче, твоја је мати припадала господину ботатирцу у Паризу, а твој отац поворишту. Твоји нови ранитељи те миловаху, јер им се за то плаћало. А кад се пре шест дана разболи, тутнуше те у последњи угао, да не оболе и њихова деца. И мени се самом згрози, кад дођох у пусту ледену избу. А доцкан у ноћ — јер истог вечера морао сам насмејати друге, увех те у своје руке и пренесох у свој стан. Целог једног дана био си мој, једног јединог дана, а мислио сам с тобом поћи у живот. И ти умре... Одредише ми корисницу; хтедох одгодити, аг ми је требало новаца — новаца, да тебе сараним. Мало је ко знао за моје дето, а нико да га изгубих. Тан како би се могли смејати на, комендијашеву шалу, кад би се знало: тамо лежи мртво дете код куће. Повикали би, разгњевили би се на глумчеву суровост. Бог ми је сведок, јурио сам у позориште као манит, с намером, да заглунем своје боле, да се расејем; лирове неваљаље ћери требале су ме поучити, да је срећа по оца, кад му деца помру у младости. Искушење беше гровно. На дворску краљеву будалу нисам заиста ни мислио. Међу слушаоцима видио сам све саме голе лу-