Позориште

У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 18. АПРИЛА 1879. „~~~

у Е (5 Др

У РОДИНА 2» Ра

| | | ћ да ваај ј || | | | | 48 БРОЈ 8, Је

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, · ' се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

ПУТУ СИЋИЋИ ТУ,

ОД САХЕР-МАЗОХА. (Наставак.)

„дар се то не зове отимати од Петра, па давати Павлу“, — викне он. „Шта ви мислите, Фрожеру 2“

„Врло сте добро приметили, господару,“ одговори глумац, јер ако ви устерате тако даље, неће доиста никоме пасти на ум, да рекне тако што о вама, јер ко би хтео од Павла што да преотме 2“

Сви погледаше у дара. Смејао се он већи много горим досеткама, што их је Фрожер правио о њему. Раскалашни круг очекивао је и овога, пута да Павао само да знак, па ће еви једногласно да ударе у смех. Али цар је у овај пар остао миран, и чинило се, да је незадовољан са Фрожером. Нестаде осмеха у веселих гостију, а и сам лакрдијаш побледи и умуче. Цар је неколико тренутака правио куглице од хлеба, па онда устаде на један пут и остави друштво. Одлазећи није ни погледао у Фрожера.

Француз се поче јадати и тужити. Оетали га тешише.

Најпосле се друштво разиђе. И злосретни шаљивчина оде с тешким срцем кући. Дуго није могао да заспи, дуго еу га мучила страшна виђења и свакојаке мисли, док најпосле не заспи. Али није дуго остао на миру.

Из небуха закуцаше на његовим вратима. Фрожер се тргне иза сна, екочи с кревета, отвори враља, и види, на своје велико чудо, једног официра и четири војника, који уђоше у његову одају.

„Господине, ви сте се ваљда помели“ — протепа глумац, „овде станује Фрожер.“

„Нисам се преварио“, одговори официр. „ја

"баш и тражим Фрожера“.

„Менез — Али реците ми бар — разјасните ми —“

Официр предаде глумцу указ, на ком је био потписан цар. Фрожер га прочита, један пут, два пут, па онда погледа у официра, као да не разуме, шта је у ствари.

„Ви сте прогнани у Сибирију,“ рече официр, објашњујући му ствар; „и морате одмах кренути се на тај пријатни пут“.

„јаг — У Сибиријуг — Та то није можно!“ — повиче Фрожер.

Официр слеже раменима.

Сиромах глумац поче очајавати, Изгледао је као махнит, ваљао се по земљи, чупао је косу из главе, плакао је, беснио је, молио је и преклињао. „Шта сам екривио 2“ — викао је све једнако. „Ја сам невин, нисам ја злочинад.“

Официр, који је био један од његових најбољих пријатеља, и који је спадао у весели круг, што га је цар сакупљао око себе, ћутао је и није ништа одговарао.

„да име божије,“ мољаше Фрожер, по што је дошао мало к себи, „поклоните ми један дан, да се могу цару бацити пред нохе.“

Никаква одговора. , ;

„Само један сахат,“ продужи глумац, „смилујте се! Само један сахат!

Никаква одговора.

„Па реците ми барем, за што ме казне тако грозно 2"

У место одтовора даде му официр миг, да се спреми за пут.

Фрожер је дрхтао целим телом. Све му јеударао зуб озуб, кад се облачио. Скупи мало рубља, па завеже с хаљинама у свежањ и заогрне се плаштом. Војници га ухвате, па га одвуку. Пред капијом стајале су покривене саонице. Кад

15