Позориште

се:

оса 11 Фурог—

животу, у свету, може се видети и на позорници и међу глумцима.

Поред других важних и лепих смерова, поред неговања вештине, позориште мора и јевик неговати. На први поглед, или, боље рећи, слушајући први пут са дасака говор представљача, чусмо и таких реченица, које српски не звоне; а кад бисмо пажљиво прочитали дело, за цело бисмо нашли и више чега, што није наше и што би сигурно могли вратити онима, од којих узајмљујемо и још да им кажемо „лепа хвала“. Ако се добро сећамо, чусмо, да је баштовану „производ баште била храна“, да је уХајнрих написао песму на Агнију“, па „будите ми добри“ и још неке ствари. У

Да публика ужива, треба да представљање тече што лешше и вештије. И неспретнијем и лошијем комаду може вешто представљање глумачко да даде целине и коликотолико лепоте. А ако је представљање као што треба, а и комад, онда ће публика за цело задовољно провести вече и не ће се покајати, што дође у позориште.

Са представљањем наших глумаца у прошлу недељу мора свако задовољан бити. Нама је мило, што ово у опште за све глумце можемо рећи. Ту нам се показаше стари наши сви и ни једноме никакве вамерке нема. Види се, да за ово време на страни не малаксаше духом, но осташе тврди стубови нашега народнога позоришта: то бар показаше овом првом представом, а надамо се, да ће тако бити и са сваком другом.

Ако смо ради, да нам поворишно друштво буде што боље, морамо пазити, скоро највише пазити, да нам глумци добро представљају. |

Као свагда и свугде, тако и сада г. Ружић је Хајнриха представљао, како само он представљати внаде. Нема те улоге, у којој Ружића не видимо као права вештака. Г. Добриновић, шваље Федор, као богат небрига, и г. Лукић, као старац баштован, тако исто гђа Рајковићка у улози Агније, а гђца Л. Хаџићева у улови Матилде, беху на своме месту.

Од нових чланова морамо споменути г. Милозављевића и г. Димитријевића, који се покаваше и који обећавају, да ће скорим временом бити добри представљачи, Г. Милосављевић је старца Грунда у неким моментима вешто извео; што није свуда погодио, не смета ништа да смо ипак задовољни. У оваким улогама треба више да пави, како ће му говор и разговор приличити седој кови и белој бради, како ће му држање и кретање више

«старачко бити. Г. Димитријевић је представљао добро, изувевши неке прилике, у којима није показао доста живости, као што би могли споменути ону, кад дознаје, да, је Агнија послала лаворику Хајнриху и да га она воли, ако не баш и љуби. Ту се удара на срце, а срце није разум хладан, оно не равмишља. Г. Отанојевићу нека је препоручено више слободе. Публика није тако страшна, а даске су јаке — нека се не боји, па ће и он заслужити наше признање. Остале новајлије учиниле су, колико су могле, а учиниће и више: сви ће они бити врсни чланови српског народнога позоришта, ако својски приону, да врше тешки глумачки задатак. =

О8- О РИТА РЈЕ.

" (Народно позориште у Загребу.) 1. октобра о. г. отворена је позоришна сезона у Загребу представом

· опере „Аиде“, од Вердија. У тој опери певала је прима-

дона, тенор, баритон и бас талијански, а Лесићка, Антон п зборови хрватски. Руси, вели „Ујепас“, чисте талијанеку оперу са својих позорница; читамо у чешким листовима, каквим одушевљењем и жртвама приређују Чеси репертоар изворних чешких опера; зна се, каквим пијететом негују Пољаци своју пољску музику, — само ми Хрвати чинимо у том погледу изнимку. У почетку почело се лепо радити, да се створи хрватска опера. Имали смо већином домаће, или већ подомаћене певаче, који су по више година били чланови наше опере и певали хрватски; али у последње време завладало је правило, да се певачи траже само у Италији и да ти нису дужни певати хрватски. Зар се доиста нису могле наћи силе, које би се обвевале, да певају хрватским јевиком2 Није нам ни из далека намера, да правимо управи неприлике, али ће нам сваки непристан допустити, да није у реду, да је срамота, по наш народ, кад се хрватским новцем ради на штету народности хрватске, то јест, језика хрватскога, који у нашој опери као пасторче мора да животари, док се туЂинштина на радост свих непријатеља хрватства (а имамо их, Богу хвала, доста!) као у својој кући бани и шири.

„Аида“ прикавала се сценички велелепно. Набава те опере и опрема звању стоји 7000 фор. Не би се имало ништа приметити против таквог трошка, ако управа располаже обилним приходом. О томе се, у осталом, сумњамо, и баш ва то питамо, кад се на једну једину оперу. издаје толико новаца, може ли управа и за драму слично што учинити. Зар драма и на даље да буде „пепељугом“, а опера (па још талијанска) да гута две трећине целога поворишнога прихода% Мисли ли управа на састављање изворнога репертоара, на драматску школу, на подмладакз Куд год погледамо по том ваводу, видимо, да се ради без системе, без цели, од данас до сутра, околност, која мора задати бриге сваком пријатељу тога домаћега завода.

% (Немачко позориште у Сарајеву.) Како јавља званични „Сарајевски лист“, скупио је неки Спира нову, повелику немачку глумачку дружину од двадесет и два члана и узео је у најам поворишну зграду, коју је саградио. сарајевски грађанин Салом у Ферхадовој улици. У свом повиву наглашује управитељ Спира, да ће се публика ове сезоне изврсно вабављати, јер се ваљано побринуо за приказивање оперета, лакрдија, шаљивих игара итд. Јадно Сарајево, шта си дочекало, да по теби „немачки културтрегери“ шире свој неслани, покварени укус!

» (Пољеко позориште у Варшави. На пољском позоришту у Варшави приказала се нова шаљива игра грофа Александра Фредра (сина) под насловом „Велико братство.“ Пољска критика изјављује се веома похвално о том новом производу генијалнога пољскога драматурга,“ С мањом хвалом спомињу се „Суседи“, шаљива игра од Михаила Балуцкога, једнога између најбољих писаца шаљивих игара међу Пољацима.