Позориште
; |
Ен 7
|
сир 97 Фркок~
бе, па ћете бити сасвим задовољни“, — | сте наде, ови снови у мало што не осташе пра-
рече кнез и уђе у дворану.
За неколико минута радостан овај глас пронесе се по целој дворани. Кнез при изласку би испраћен одушевљеним усклицима. За неколико часова знао је то цео Београд, а за неколико дана цело Српетво.
То беше тај знаменити 5. новембар 1867.
Тај дан прекиде неизвесну судбу народног позоришта. После пуних 80 година безуспешних напора и осујећевих покушаја узе ствар народног позоришта у своје руке сам племенити кнез, глава народа. Малаксали борци ове идеје добише нову снагу и нов полет, сви пријатељи народне просвете предадоше се најлепшим надама, најкраснијим сновима...
Па ипак ове наде у мало што не осташе пу-
зни снови!
Тек што се свршише претходни послови, тек што се начинише и одобрише нужни планови, предрачуни и уговори, — тек што се приступи Ек правом послу, копању темеља и зидању самом, — освану црни дан 29. маја 1868. Топчидер постаде злокобни друг Звечана и Неродимља, племенити кнез паде под ножевима најмљених убилаца !
Цео српеки род уви се у црнину, грозне слутње овладаше свима духовима! Будућност народа и државе ерпеке стајаше на кодки, — па ко да се у тој великој, општој несрећи сети још и расплаканог сирочета, народног позоришта, коме у кнезу беше једина нада и уздање!
(Наставиће се.)
инв Су ам ве
ЉИОТИЋИ,
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(Марија Стјуартова. УКалосна игра у 5 чинова, написао Ф. Шилер, превео Н. Приказана 24. нов. о. о)
У насловној улови ступила је пред овдашњу публику први пут гђа М. Рајковићка. Одмах у почетку морамо рећи, да је она умела промишљеном игром својом задобити ва себе публику, која јој је игри често повлађивала и на послетку је и одликовала изазивом. Гђа Рајковићка васлужила је то признање, јер је знала, пробудити наше саучешће у оном делу своје улоге, у коме јој ваља из. нети меке осећаје несретне краљевске грешнице — сада већ праве покајнице Магдалине. Мање сву јој пошли за руком они моменти, који траже јаче израве за силне оне страсти, које узбуђују у женском достојанству увређену патницу. Гђа Ружићка билаје права историјска краљица Јелисавета, коју покреће на рад себичност, љубомора и политични разлови. У призору с Маријом у врту живо је умела изравити јарост и беснило увређене поносите владарке. Госп. Ружић је верно изнео Лестра, тог државника, који рачуна ес политичким при-
ликама, па се по њима влада чак и у двогубом нагону_
срца свога. Живо нам је изнео пред очи и целу сцену, када Марију воде на губилиште, и кад прича, шта се тамо збива, а тако исто јад и тугу своју ва њезиним губитком. Г. Димитријевић сасвим је добро погодио силну страст и љубавни занос Мортимера. Штета, што га је глас у стравнијим моментима издао, те тако није му се дало, као што св видило да је хтео, да тог љубавног Фанатика предзтави у пуном жару и ватри. Г. Лукић био је у опште добар Шрусбери, само други пут нека се већим жаром заузима за Марију пред Јелисаветом, јер иначе
Ра а. краљичине речи, кад му пребацује, да ва| |
трено брани Марију. Г. Милосављевић доста се добро држао као Борли. Говор и кретање било му је државнички и одмерено. Ваља му само на то пазити, да му говор не постане монотон. Глас му је доста јак, па га тако мошке бев напрезања према ситуацији и потреби мењати. Т. Отанојевић има све услове, да постане временом добар Палет, та поштена душа, која се не уме претварати, него јој је то на јевику што им на срцу. И остали су чивили своју дужност, те је тако цела представа испала, веома добро.
Џублике је било у поворишту дупком пуно. То је најбољи доказ, да наш поворишни свет јако мари ва кла-
сичне ствари. О
СИТНИЦЕ.
% (Како може постати човек самом себи деда). Неки американац пише о томе овако: „Узео сам себи за жену удовицу, која је имала одраслу кћер. Отац ми је често долазио у походе, загледа се у моју пасторку и ожени се њоме. И тако је постао мој драги отад мени — вет, а моја пасторка кћи, мени мати. После неког времена роди ми жена сина Тај син постао је оцу моме шурак, а мени ујак, пошто је био брат мојој маћеси. И жена мога оца, или ти моја маћеха, роди сина, који је постао мени брат, а у једно и исто доба и унук, по што му је моја кћи била мати, Жена ми постане мајком, јер је била мати моје. маћехе. Био сам дакле муж своје жене, а уједно и унук њен, јер је муж њене мајке био њојзи деда, —_ и. тако сам ја, несретник, самом себи постао деда. То је да свиснеш од једа!“
Издаје управа српског народног позоришта.