Позориште

„еј 88 | Ферог~

у поноситог великаша шпанског, када се сећа ко јеи шта је, и када брани част жене своје. Све је то било

природно и истинито. Између осталих пуног је ефекта.

била сцена, када се краљ издаје за Дон Цезара, а Дон Цезар — Ружић, мећући за краља шпанског, Лепшше се већ не може извести тај призор. Г.

шешир на главу,

Лукића можемо само похвалити као краља. И маска му беше врло згодна и лепа: прави шпански краљ хабебуршке лове. Г. Рајковићка је раввила у Маритани свој лепи глумачки дар у пуној мери. По себи се разуме, да она, већ по природи својој, боље ивводи за сада безазлене, несташне делове својих улога, него овбиљне, трагичне. Г. Димитријевић и г. Ј, Поповићева, (Маркев Монтефијор и жена му) беху две комичне фигуре, које су изазивали смех, кад су се год појавили. Г. Милосављевић (Дон Косе од Сантарема) у згодним потезима обележио је у главноме характер тог препреденог државника, који не бира средства да дође до цели своје. Г. Рашића и став и гласи облик оспособљавају за Лаварила. И остали у својим малим улогама допринели су много, да је цела представа, ишла, што но кажу, као „намазана “ Све је ишло добро, осим песме, коју певају војници, да развеселе Дон Цезара у тамници. Они су га том песмом, чини нам св, пре сне-

веселили, него развеселили. Кад се не може, боље је махнути се певања, нарочито кад то баш сам комад „отњуд“ не захтева. —ић.

(Недељни ред представа.) У уторак 1. децембра по други пут: „Прилепчиво“. Шала у 4 чина, написао др. Ј. Б. Швајцер, превео П. Ј. Мостић. — У четвртак 3: децембра први пут: „Путници“. Шаљива игра у 3 чина, но Секрету написао А. Винтерфелд, превео Сава Петровић. — У суботу 5. декембра: „Ромео и Јулија“. Трагедија у 5 чинова, написао В. Шекспир, с внглеског превео др. Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић. — У недељу 6. декембра први пут: „Очина маза“. Поворишна игра у 4 чина, написао Л Аронж, превео Сава Рајковић.

1 ОГ5- 0 РЕМ

% (Народно позориште у Загребу.) „Рохог“ доноси о драми „Двобоју“ ову оцену: „Премда је красни комад Фераријев „Двобој“ био 29. нов представљен пред слабо посећеном кућом, успех истога остао је као и лањске године потпун. „Двобој“ спада међу најкарактеристичније поворишне игре, које смо у новије доба на позорници гледали. Гласовити талијански списатељ внао је најједноставнијим заплетом створити дело, које те својом неодољивом логиком, својим сјајним начином разговора, те управо оштром карактеристиком особа држи до краја вапетим и задовољним. Не ћемо рећи да нема и Ферари манд, али те су прирођене рекли би смо свима неФранцеским списатељима. То се може понајвише опавити у експовицији, која и у „Двобоју“ тече врло тешко, а и у дуљини диалога, који се ипак код Ферарија слушају правом насладом, толико је у њих духовитости и праве драматичности. Ферари, ког пуним правом зову талијанским Сардоу-ом, имао је у свом таленту три разне

епохе, стварајући дела врло равличитих драматичких Форма, али скоро увек велике знаменитости. Почињући са хисторичним позоришним играма, као „Голдони“ и „Парини“ којима је створио за талијанску публику права, бисер-дела хисторичне вероватности и дражести, пустио се био кашње на преоблачење старијих талијанских позоришних игара, а понајвише Голдонијевих и тиме доказао колико ву стари писци помно и верно нарав људску пртали. Из те перијоде потиче „Љубав без штовања“, која се и на нашем позоришту врло добрим успехом дала. Задња и најсјајнија епоха Фераријева јест она, којој припада и „Двобој“, наиме доба социјалних питања Шта више, ако се неварамо, почео је славни списатељ талијанеки са прексиноћним комадом то ново раздобје свога пера, те се сећамо коликим је слављем примљен био „Двобој“ у Милану и по свој Италији. Иза „Двобоја“ расло је име Ферарија постепено сваким новим плодом његовога женијалнога пера. Ув интересантне. ваплете, уз посве нове ситуације, знао је он нацртати своје особе тако реалистично, имао је смелост довести на сцену голе и несакривене никаковом копреном сентименталности и Фразбологије такове моралне ране друштва у ком данданас живимо, да си можемо тумачити посве праведно како је Ферари постао првим и свеобће слављеним талијанским драматургом. Наша је управа врло добро учинила, што нас је уповнала с таковим списатељем, који надкриљује високим полетом скоро све немачке драмагурге, те би се наш репертоар обогатио његовим драмама, као „Самоубојство“, „Две даме“, „Узроци и посљедице“, које ако је могуће надкриљују оригиналношћу и драматичним ваплетом „Двобој“.

О представи морамо искрено казати, да је била пзврена. Ако изувмете превећ тешки тон разговора и муцање неких представљача, то цело права наслада. Гроф Сирки госп.

вече била је за нас Мандровића јест алика пуна истине и оштрог карактерисања, те се ослобођујемо казати, да је иза Људевита ХГ, најбоља и најсавршенија улога нашега вреднога равнатеља. Колико је боље схватио ону смесу подлости и кајања, бевобравности и туге, него ли шарлатанску кукавност Данијела Рошата. Сцене у трећем, четвртом, а понајвише страшни призор смрти у 6 чину приказао је Мандровић изврстно, а особито задњу, неодољивом реалистичношћу. Г. Милан, Фијан, гђца Фрајденрајхова и гђа Сајевићка бијаху достојни сваке хвале. Задња тројица развили су у својим разним улогама најбоље стране свога талента, те морамо похвалити болни и племенити израз г. Фијана, осетљиви девојачки карактер г. Фрајденрајхове, те племенити и високи значај гђе Сајевићке, која нас је управо обрадовала овбиљним схваћањем и представљањем своје улоге Изтакнути нам је код исте скроз драматички и очајни вапај при смрти Сирки-ја, тако да је тај цели призор још страшније и верније представљен био. Сви су остали били доста добри, само неможемо прећутати кукавне изборнике Ливорнешке.“

Издаје управа српског народног позоришта.