Позориште

· свиди друго

со 41

Фаро

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Шрилепчиво, шала у 4 чина, написао Ј. Б. Швајцер, превео Н. Мостић, приказана је у уторак 1. децембра, ољ.т. у Н. Саду по други пут, први пут пређашње сезоне). Лутријашење и играње на берви отело је јако маха, и Швајцер ово друго својим „прилепчивим“ исмева, а Већ пређашњега пута се допала ова шала и лепс је примље-

уједно нам износи и рђаве последице тога играња. на, па и овога пута. Само би се могло овде то споменути, да је играње на берзи “нашем свету врло мало или ни мало повнато; више би цели одговарали комади са шттетним последицама од лутријашења, картања, и т. д. Само кад би их било! -

Улоте у „Прилепчивом“ доста се прилепиле ва наше глумце, јер су их одиграли добро. Роберт (г. Лукић) доста је манифестовао своју мржњу спроћу коцкароша Требало би му само да покаже још мало више устевања и

борбе у себи, кад је силом „околности“ приморан, да купи акције: та он је жесток противник игри на берзи. — Од свију мушких се највише одликовао, као свагда тако и сада, ". Ружић. Улога Куна Селденека није баш тако особита, али је ипак занимљива, кад се добро одигра. Г. Ружићу су особито добро испали они моменти, где се служи правом својим, као да је васпитач заставника АлФреда редно добро, л униформа му је тако добро стојала, да га

Селденека (г. Б. Рашића). Маскиран ] је био пвван-

је милина била погледати. „Еп февоћег Кег!“, што но Немци кажу. Г. Рашић, као млад глумац, има изгледа, да постане добрим представљачем невиних и безазлених улога. Он је овога пута велики напредак показао. Г. Добриновић, као мајор Стурвиц, био је ванредно добар, само нам се чини, да је гдекоји пут и сувише викао. Сигурно се може и одмеренијим тоном изазвати исто толики ефекат, као и

виком Негде је боље једно, негде друго. Овде нам се

Иначе је ова улога таман је статуре:

трбух му нарастао, таман ва мензионовану шаљивчину

практичније.

ва њега, кад га погледамо какве мали, а

Т. Димитријевић је хтео да имитује Чиву каквог; на не- |

Бим местима испало му је то за руком, а на некима није. Представа у главном била му је добра, али је могла мало нивља бити, јер као агенат треба да наговори доста и брво. Изгледао је више, као да од беде продаје и купује акције. Г. Банк вић је прилично Ребока приказао; да је, као стриц Кунов више импоновао,

како му се прилика

међу мајорима дала, могли бисмо рећи, да је у свему добро играо. И женске су нас све од реда задовољиле, а понајвише гђфца Л. Хаџићева (Мина).

њена улога била понајтежа.

Можемо рећи, да је Она има. да се бори сама собом, да не вара мужа, па онда, кад већ узме акција, мора се добро чувати, да се не «да. Жељу, да се олако обогати, искавала је лепо и лакомо, само нам је неправо, што тако ма за што и тако лако, па богме и доста весело, оставља мужа сасандучетом у руци. Добро ву представљале и гђа Рајковићка и гђце Ј. Поповићева и Б. Хаџићева.

Свима њима имамо захвалити, што уживасмо

тога вечера у позоришту. њен

ИОТИЋ

- овом приликом то није

· ног славуја. Но кажу, и могло се приметити,

њозоинтЕ (Народно повориште у Београду.) „Српека Независност“ пише под 19. „Јуче, у недељу, при„Своски лола“, Г. Коста Сушић из љубави према, народном позоришту суделује у насловној улози. Не памтимо, да смо икада видели тако пуне куће, као што беше синоћ

нов. 0.Г.: казан је

повориште То се зове дупком пуно,

пуно да се све пресипа. Не само да су све ложе биле

заузете, него су биле и пуне, галерије начичкане глава-

ма, а партер. се пресипао, те су неки из ходника гледали на поворницу кров отворена врата. И ако је „Сеоски лола“ увек привлачио публику, да

било толико ради комада, колико

ипак је сваком јасно,

ради — певача.

Београд је хтео да чује и да види — „нашега Кочу“.

А имао је и кога.

Ми св не сећамо, да смо скоро чули пријатнијег, умиљатијег, душевнијег лирског тенора од Коче Сушића. Наравно је, да се сваком намеће упоређење са нашим омиљеним тенором Ст. Дескашевим, Упоређење није лако. Дескашев је јуначки тенор, а Коча је лирски. За то је

Коча у лирск м партијама, што је без оркестра певао,

у душевности, у нежности, умиљатости и заносу прете-

жнији, силнаји. Кочино:

„ Ој, леле, леле;

Срце ми зебе,

Срце ми вебе,

Душо, за тебе !“ морало би растопити п најозеблије срце Али уз оркестар је Дескашев далеко јачи. Уз јаку свирку Кочин се глас мал" те не изгуби, само каткад, у средњим звуцима, где је најкрепчији, пробио би местимице, као оточац ив мора свирке, и у таким часовима беше га слушати као бола-

да је пе-

" вач мало промукао и да му је иначе јачи глас, тако, да

се и поред оркестра може чути.

Но ако је певањем паненадио само оне, Б га нису

слушали, изненадио је глумачком игром и своје пријатеље. Редак је пример и на великим светским поворницама, да почетник ни први пут нема никакве поворничке вровнице. Покрети су му тако неусиљени, лаки, природни, као да је годиновао на позорници.

На послетку нека је споменуто, да је било мало и балета. Коча је Чан грае мало кола, сасвим играчки, да не речем „лолински“, са, „дуплиром“, као што Бачвани зову.

Неки знанци и пријатељи Кочини рекоше после при: кава, да, на послетку, није ни чудо, што се Коча тако лепо покавао, јер он је приказивао сам себе. И ако у тој примедби неме злобе, јер, на послетку, права, крови кроз уметничка природа, као што је Коча, и не може бити ћифта, ипак бисмо желели, да Коча ту примедбу невине злобе својих пријатеља побије, те да нам се покаже који пут и у другачијој улови.“

Издаје управа српског народног позоришта.

И