Позориште

50 Ферљог~

једне и друге стране изнео би се спор на решење господина министра проснете.

С увећаном потпором управа би се потрудила, да истом сад, после толико година позоришнога, (петанка, поклони довољну пажњу и развитку наше драмске књижевности; већ за идућу годину расписала би прво једну, а доцније две повеће награде за оригиналне драме из садашњо-

•

сти и прошлости нашега народа, а међу тим би одредила и хонорар једном од старијих и припознатих писаца, којем су добро познати захтеви модерне позорнице, те да све наше старије историјске драме тако поправи, обнови и инсценира, да се, с много већим од досадашњега успеха, могу приказивати на нашој позорпици. Су. ______

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Крвави престо“, изворна трагедија у 5 чинова, написао Мита Поповић, приказана на, нашој први пут 29. нов. о. г.)

Изворна трагедија! Нов комад! То су речи, којв чине сенвацију и у великој позоришној публици, и ивазивају радост међу пријатељима, поворнице и позоришне књижевности, камо ли не би у

позво рници

нас поред наше мршаве орпигиналне драмске литературе.

Изворна трагедија, нов комад, предмет из наше народне прошлости, и недеља, напунили су поворишну дворану унаточ томе, што тога дана представа није била у претплати.

Џрви суд, који се о ваљаности таковога, дела, а нарочито о ваљаности уметничког производа доноси, оснива се на општем утиску, који је на нас учинио уметнички производ. „Како вам со допала ова, ствар“ — то је обично питање, што га стављамо на посматрача уметничког дела. Па и ако не добијемо никаква одговора, ми можемо, ако смо вешти психолози, да читамо утисак са лица посматрачевог. Скоро да је несумњиво мерило ваљаности уметничког проиввода онај утисак, који је на нас учинио производ. Слика, која нас за себе везује, да не можемо да скинемо ока свога — јамачно ће бити лепа. Та ко је још свраћао погледа са лепог женског лица!%

Ја много полажем на овај целокупни (тотални) утисак. Он је взацело несумњив, истинит, — па чаки онда, ако човек није у стању да себи о њему даде рачуна. Анализа, набрајање махна и врлина, мотивовање свога суда није ништа друго, него речунска проба, да је резултат, што смо га гледањем и слушањем уметничког дела постигли, добар и коректан, — аиод егаф Аешол=фтап ита.

И за време ове представе стављао сам нема питања, и на себе и на публику. Ефект, који сам са лица публике могао равабрати, подударао се и са мојим сопственим мислима. Са лица публике могао се читати умор и досада у обилној мери. Под публиком не равумем у нашим позориштима нигда галерију, премда је и галерија овога пута меродавна била с том изнимком, што на њој ниси могао приметити на лицу досаде, али се почешће могао

чути грохотан смеј из грла јој. Трагедија и смеј! То је _већ малер.

Трагедија није дакле нас посматраче занимала, није нас пак занимала с тога, што у њој нема живота, а то

је главна мана у драмскоме производу. (Свршиће се.)

(Недељни ред представа.) у уторак 8. децембра: „Еј, људи, што се не жените!“ Шаљива игра у 4 чина, написао Јулије Розен, ва српску позорницу прерадио А. Јовановић Муша. — У четвртак 10. децембра: „Мамица“, Шаљива игра у 8 чина, написало Е. Сиглигетија, преведена и посрбљена, — У суботу 12. децембра први пут: „Човек без предрасуде“. Историјска шаљива игра у 5 чинова, написао Сахер-Мазох, превео Н. У недељу 18. децембра: „Шиганин“. Позоришна игра у 3 чина с певањем и играњем, написао Е. Сиглигетија, посрбио Ј. М. Шимић, за позорницу удавио А. Хаџић, музика од А. Милчинеског.

пеозови нет“

% (Народно позориште у Загребу.) „Мах. Моу.“ пишу: „Оправданим интересом ступили смо у суботу, 8. децембра, у позориште, да слушамо стара, вазда мила знанца, Гунодовога „Фауста“. Оправданим, рекосмо, интересом, јер је главну женску улогу певала наша примадона, гђица Доти, којој су након њезине „Аиде“ прорипали леп успех у овој опери; за тим, што смо били радознали, како ће г. Денегри решити вадаћу своју, (улогу Фауста), коначно, што је ступио пред опћинство гост, такођер стари знанац — господин Теркуци, у улози МеФиста Улога „Маргарите“ ставља не малене захтеве на певачицу, која ваља да буде драматична уметница, да добро располаже колоратуром, и да јој игра им кретање одговара равним ситуацијама; а што се на посе тиче грла, ту се иште крепчине и свежости колико у дубоким, толико и средњим и високим гласовима. Имајући све то пред очима, да како да не можемо гђицу Доти овначити савршеном интерпреткињом ове улоге, али нам ваља, такођер имати на уму, да такових у опће много на свету нема; та и гласовитој Нилсон као Маргарити приговара се којешта. Ипак морамо признати, да је гђица Доти получила леп успех, јер је лепо и коректно певала, а игра јој је била као надахнута према драматској ситуацији, местимице шта више виртуовна. Кало у осталим, тако на-