Позориште

ПИ |

| видљивим знацима свога допадања и повлађивањем пра-

|| | тила игру наших глумаца и глумица и ивавивањем од-

| ликовала г. Рајковићку и г. Ружића, носиоце наслов-

| них улога, који су сву своју лепу глумачку снагу били

| уложили, да што боље одговоре својим тешким вадатцима. С радошћу констатујемо, да смо уживали у добројиу ниансама заиста богатој игри њиховој. Нарочито нека је овде с похвалом напоменута љубавна сцена њињова у врту и) после она опроштајна у четвртом чину. Осим тога г. Рајковићка добро је извела и велики свој монолог када испија стакоце отрова, који ће јој за тре-

нут живот одузети. Штета што је местимице и сувише убрвала свој говор, те јој тако глас није имао довољно снаге, да још јаче обележи све моменте страха, трепета, очајања и самопрегора. Добри су били као увек: г. Ружићка (Капулетовица), гђца. Ј. Поповићева (Дојкиња), Лукић (отац Лаврентије),и Добриновић, који је приказао

МАРИНИ УРИНА

Меркуција врло згодним начином, само бисмо му имали приметиги, да причицу о „Мабици“ приповеда други пут “ као што се приповедају причице: лако, зниво, а с већом - : ноншалансијом. И представљачи мањих улога: г. Банковић (Ескело), г. Милосављевић (Капулет), г. Барбарић (Бенволио), г. В. Поповић (Тибалто), г. Димитријевић (отац Јован), г. Рашић (Валтазар), и г. Јовановић (Сима), ; порадили су по својим силама, те у целој представи не беше ни једне несугласице, која би вређала хармоничну целину приказа. –р—

ЊОЗОРИ ПР ТЕ

» (Народно позориште у Београду.) На београд| _ ској поворници приказан је неки дан нов комад: „Мир у рату“, шаљива игра у 5 чинова, од Мозера и Шентана. О тој представи пише „Видело“ овако: „Како се човек може да вара! Отићи у повориште са потвуним уверењем, да ће известан комад да пропадне, а изићи из њега . усред бурног пљеска општег допадања, то и јесу доиста реткости. За горњи комад држали смо, да није за

„наше прилике“ и да ће пропасти. Шта наш свет равуме о уконачењу војске по приватним кућама; тога, хвала богу, код нас нема, па не ће никога ни интересирати, мишљасмо ми, али јест, тај исти свет, од почетка па до

краја комада, тако рећи, суделовао је у том комаду, јер необично расположење његово у свима могућим изравним ниансима причинио је такав жагор, да се није знало, ко су управо глумци, они на бини, или они у партеру. Ова забуна била је особито у неколико маха, кад се добоши

и трубе разлегаху иза кулисна, тако велика, да је цело | - позориште изгледало као истинска публика, која је изи| шла, да види војничку параду.

Само дело по себи није бог зна шта. Нити је дијалог духовит, нити има какве нарочите тенденције; али ситуације су тако пикантне и слике тако верно снимљене, да је обмана потпуна, и чини, те гледалац мисли, е је

шту. Цела је ствар у овоме: У једној немачкој варошици држе се маневре и, сходно ондашњим законима, свака жућа мора да прими на конак по једног или више вој-

(26 :

доиста у каквој обичној приватној кући, а не у повори-

ника. Такој једној кући паде у део да прими једног ђенерала са његовим штабом. Кућа је пуна женскиња, које се отимаху само за млађе људе. Генерал и ако није био бог зна како у годинама, не допада се никоме. Његов ађутант прави је ваљубљени лав, који при првом погледу варобљује срце младе Илке, гошће у истој кући, Али она је учила вишу женску школу, па се неда тако лако. Но тук наилази на лук и она постаје кротко јагњенце. После ађутанта и други млађи нађу сваки своју срећу и између њих и један несретан и завезан варошки апотекар. Само један бенасти и у себе ваљубљени оФицирчић, жива слика и прилика богаташких маза, ма у ком поло-

жају били, остаје на цедилу. - ЈУ ,

Као што рекосмо, комад се не одликује богатом садржином, али га спасавају поједине ситуације, као н. пр. љубавна изјава прождрљивог Словака Конецког младој куварици, а поглавито она, кад генерал, не нашав ни једног војника, који се беху сл својим драгама по градини изгубили, даје свирати узбуну и на тај внак истрче сви са разбарушеним својим драгама испод руку, а млади ађутант, кога је Илка сакрила у један павиљон, провуче се кров провор « војничким поздравом. Ствар је у толико смешнија, што је Илка мало час забранила стрицу да уђе у павиљон, под изговором, да у њему спрема неко изненађење за његов рођен-дан. Али осим ових ситуација, комад као да је написан за млади свет и Фанастичко женско срце. Јер војничка свизка на улици, као им на бини, прожима неком особито одушевљавајућом стру“ јом свачије младо ерце, а војничка галантерија и смел» срце опчарава и најледенија женека срца.

При овом комаду поглавито је нужна добра и жива игра. У Бечу се он даје у бургу, дакле у најбољем светском поворишту, и тој околности има се приписати, што је тај комад на далеко чувен.

Код нас је у ошште добро одигран. Г. Јовановић, као Рајф, заступао је по свој прилици у овој улови свог друга г. Цветића, који је на отсуству; али он је од ове улоге створио тако живи тип, да не бисмо марили да гледамо, да га који други у овој улози замени, ма да г. Јовановић није тако нежне конструкције изгледао, као што су га писци замивлили. Гђа Гргурова у малој својој улози као гувернантка, покавала се као вештакиња, особито кад је при растанку са својим мужем из смеја ударила у плач. Г. Лугумерски, као ађутант, допао се. Г. Динуловић, као апотекар, допринео нам је неколико тренутака истинског вадовољетва. Г. Ђорђевић, као Конецки, створио је још један нов страначки јаргон у српском језику. Г. Анастасијевић, као газда, да је само узео маску пунијег човека, задовољио би нас својом игром. Гоца Поповићева није никако приличила за бујну и здраву Мађарицу Њени су покрети били и сувише погнути и трвавичави за отворену и смелу Илку Етвеш. Гђца Брашанова, као куварица, моћи ће се у тој струци врло лепо одликовати, јер је смела и отворена појава Неки чланови женскога особља нису обратили довољну брижљивост на тоалету.“ |

Издаје управа српског народног позоришта.