Позориште

“сој 11

Фер бео~

вић био је у главноме добар, само нам изеледа, да је мало већа небрига био, а овамо има тешки терет на срцу: ваљубљен је и женио бих се, а Мита му је жив пример, како се лепо 'пролави са мамицама. А шта да рвчемо о Јови г. Добриновића. Мало и опет много Као ислужени коморник и као добар писмоноша љубавних писама нико бољи; као увређени човек такође, а особито беше добар као човек оне сорте људи, што много рачунају на добре бакшише Узв веће улоге згодно су пристали и представљачи малих улога, те је представа испала на наша потпуно задовољство -_ 8

НО ЗОРЕ БЕК

% (Народно позориште у Загребу.) 14. децембра о. г. приказао се на загребачкој поворници нов комад под насловом: уРомантична жена и хомеопатички лечник“, од Рикарда Кастелвекија. О комаду и представи пише „Рохогт“ овако: „Романтична жена“ ступила је на наше позориште пред прилично празном кућом, али је имала снаге разведрити многа лица и потакнути опћинство на смех, Право рећи вила Кастелвекијева није се знала никада успети на висину правих уметнина, нити је имала у себи такових литерарних својстава, да би могла себи осигурати славно име у повесници талијанског позоришта. Плодни тај писац спада у домаће тако рећи покрајинске старе књижевнике талијанске, те премда је пре 20 година славио велике успехе, то му се дан данас мало који комад пред ставља на знаменитим позорницама лепе Италије. Прави узрок некадањој обљубљености његових комада беше актуалност, Сваки нови покрет на обвору политике, свако ново знанствено или књижевно питање, све је то Кастелвекија неописаном брвином и донекле површности на позорницу износио. Уз такове околности није чудо, да је толи даровит и популаран списатељ знао и могао успети, особито погледом на тадање доста јадно књижевно стање талијанске драме, која се искључиво Француским производима питала и узгајала. Али времена се мењају. За време од 20 година позориште талијанско развило се необичним скоком и допрло до таковог степена ваљаности, да се са. првим нефранцуским свакако с успехом може натицати. Наша публика видила је у ово задње доба интересантне две слике некадањег и садањег стања позоришта талијанског, и то: у „Романтичној жени“ иу „Двобоју.“ ·

Свакако је „Романтична жена“ најгласовитије дело поменутог списатеља, и ако се узме у обвир време, у ком је исто састављено било (г. 1850.) и махнитост, која је тада завладала била свима кервозним главама услед романа Сандове и другова: тада се мора признати, да је комад сам по себи изврсна пародија тадањих пренапетих и романтичних женских живаца. Успех тог комада, како тадањи листови пишу, беше колосалан и такав, да је у велико користио оздрављењу многих јадника, које беше екстравагантна фантазија романтичне Француске школе“ покварила. Дан данас, када ву све илузије романтицивма постале правном сламом, када духовима, књигом и те-

оријама влада најпрактичнији, голи реализам, дан да-

"грофичин карактер сувише неповната, и туђа ствар, а да

творено све дотле, док се нужне поправке не сврше.

нас, велимо, жена, као што је Кастелвекијева грофица, може бити само јунакињом добре лакрдије. Садржај те позоришне игре сувише је једноставан, а да би се могао назвати ваплетом, али у изведењу даје глумцима сувише тешкога посла, а да би га тек когод могао играти. Две главне улоге грофице и доктора захтевају толику вештину у изразу пренапетости и етеричне сентименталности, а у исто доба такову искру хумора и реализма, да све остале особе у тој поворишној игри постају посве сувишним. Наше опћинство није се, додуше, нашло на правом путу, невнајући да ли ће узети целу ствар озбиљно или као лакрдију. Емфатични језик, који романтичка грофица и њезин лечник говоре, одговара сувише изравима надувених немачких сентименталности, а да би могла наша публика веровати у први мах, да је то све криво и претерано. Тек у задњим чиновима синула је очито главна идеја комада и тада смеју ни краја ни конца. У целини својој, рећи нам је, да је хрватској публици

би јој сам комад могао омилити, али мотрећи овбиљније, налавимо тако врсних призора, наравне и здраве пародије, да ће се комад на нашем позоришту без сумње одржати. Превод је добар, али не слаже се нипошто са духом комада похрваћење особа и места, јер у хрватском оделу цела ствар постаје немогућом и претераном. Исто тако морамо опавити, да су се неке двосмислице могле прикрити блажијим изравима, или изоставити, што би комаду са уметничког гледишта много било користило.

Што се у талијанском и Француском језику лаком Фино даје прикрити, то ве у нашем језику, који је још прилично неконверзационалан, мора прећутити, да се не падне у суровост.

Главне улоге грофице и доктора беху у рукама вредних глумаца гђице Фрајденрајхове и г. Фијана, те сео њима може рећи, да су прилично ехватили своју улогу, премда гђица Фрајденрајхова нема снаге, нити нарави за овако тешке и виртуозне улоге. У сентименталним призорима нашла се на свом месту, али прави израз пренапетости живаца не слаже се са. млађаним лицем и детинским говором госпођице Фрајденрајхове. Велика тешкоћа те улоге стоји у прелавима из високе идеалности у.прову свагдањега живота, те није чудо, да се млади таленат гђице Фрајденрајхове борио у „Романтичној жени“ са претешком вадаћом, коју је делимично похвално решила. Г. Фијан беше много бољи, алии њему није прпрођен лаки тон разговора, нити весељачка ћуд.“

“ (Бечко дворско позориште) остаће цео месец дана затворено. За то време ће се држати драмске представе у великој дворској опери. Позориште је прегледао сам цар и уверио се, да исто не пружа довољно сигурности за спасавање публике у случују пожара. С тога је лично наредио, да позориште будо за-

Издаје управа српског народног позоришта.