Позориште

„———=

ова У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 19. ДЕЦЕМБРА 1881. <= рог —

аб ПОЗОНШТЕ <>

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Ивлави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Поворишта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

САРАФВБЕНХАРДОВА

(Наставак.)

То мишљење потврђује и сам писац Дима, када о њеној Маргити вели ово:

„ПИ ву а раз еџ ши: сопвеЏ 4 ш Фоппег, раз ипе ођвегуаноп 4, Лиш Гаје, с езђ ап рош ди аргез ћи ауог уп јоцег је гбје де себе Тасоп; је ше детапде 81 се п' езђ раз еПе даш Ја бег. Опе ратеШе аб аје п' езђ рјиз ппе 1пбегргебе, с'е5, пп соПађогаћепг. “

(Нисам имао ништа да јој кажем, нити да јој што приметим. Када сам видео, како она прикавује ту улогу, питао сам себе самог, да ли није она сама написала ту удогуг Таква уметница није више наш тумач, него наш сарадник.)

Треба ли већег признања и хвале Сари од ових речи пишчевих 2

И заиста, Сара не само да изводи замисли песникове, него још и допуњује песника тамо, где то треба.

У почетку драме видимо је како живује као у неком забораву. Заборавила је и на себе и на цео свет. Она се смеши, оемејкује. А Сара уме да се смеши. По лицу јој се разлива благост и доброта, а зуби, као два низа бисера, провирују несташно из румених јој усташца. Причају јој, да је воли Арманд свом страшћу своје млађахне, своје прве љубави. Она слуша речи, али им још не разуме смисла. Љубав је за њу нешто ново, необично. Она погледа све дубље и дубље у армандове очи, и, мало по мадо, у њима налази сву срећу своју. Напушта цео свет и одлази на село, да са својим Армандом ужива срећу своју. Ту срећу, то задовољство душе своје износи на видик необичним чаром. Кад је тако гледаш, обузима те нека радост и весеље. У сред њихове среће долази армандов отац, као гром из ведра неба. Маргита мора да се одрече свога Арманда, па наставља, свој пређашњи живот. Болест наваљује на њуи она умире у наручју свога Арманда, који јој се

враћа, кад дозна, да је Маргита само његовом оду принела жртву, када га је у сред среће њихове оставила.

Сара је у тој улови својој изнела сву богату ризницу свога реткога глумачкога дара. Велика је, недомашна је била како у својој љубавној срећи, тако и у својој големој тузи, очајању. Њено претворно смејање, њен загушени плач, који хоће да јој прекине говор, када оставља свога Арманда — махом потресу душу. При растанку с њиме види се на њој, да му хоће нешто да каже. Видиш како прибира мисли, али јој не пада, на памет ни једна једина реч. А и нема те речи, која би могла тако јасно, тако речито, тако разумљиво исказати нему јој тугу за уништеним животом душе њезине, нема тих речи, које би могле описати њену нему тугу за несталим светлим сновима њезиним о будућности, и неми ужас од тужне, жалосне јаве.

Па како је дивна у призору с армандовим оцем. Она га слуша пажљиво. На лицу јој се види, какви је кад осећаји савлађују. Очи јој тушжно, невесело гледају око себе, као да траже од некуда помоћи тешком јаду њеном. Брани себе и срећу своју, али је глас већ издаје. Од уздисаја испрекиданим јецањем прати речи армандовог оца, а кад дође до тога, да се одрече Арманда, среће своје, живота свога, глас јој загушују сузе.

Па како природно умире. Устаје из постеље и узима у руке огледало. Неко време држи га у рукама. Не сме да погледа у њега. На један пут се осмели, баци поглед у огледало и уплашена, испушта га из руке. Страх јој је од себе саме. Од страха не може више ни уста да склопи. Страх јој се огледа на лицу, страва јој спопада цело тело.