Позориште

“оф 88

Фејкосл~

| Т,

„Афлеппе Гесопугецг“ била је трећа улога, у којој сам гледао Сару.

Адријена Лекуврерова је драма, коју су Скриб и Легуве, ти добро познати француски писци, написали у своје време за Рашелку.

_ Адријена Лекуврерова као драма нема велике песничке вредноти, али даје доста прилике глумици, која приказује Адријену, да покаже своју даровитост са најјаче стране.

И, заиста, Сара је иу тој улови показала, да је генијална уметница.

Ја не верујем, да има на свету глумице, која, би у тој улози умела тако слатко смејати се, тако горко плакати, тако мило и љупко говорити, као Сара; не верујем, да има глумице, која | би умела љубавну ерећу, бајну тугу, слатке ваје, | љубомору, очајање, патњу и страдање заљубљене душе, и на послетку тешку смртну борбу тако природно, тако просто, тако истинито приказати, као што то чини Сара у Адријени Лекувреровој.

Већ првим изласком својим на позорницу задобија гледаоце.

Она излави као Роксана, у расиновој трагедаји „Бајазиту“, у богатом, златом, бисером и драгим камењем обилато искићеном турском оделу од жуте свиле, опасана црвеним, златом извезеним појасом.

Она проучава гласно своју улогу. Понавља на најразличитији начин прве речи, а никако не може да погоди прави глас, којим треба да говори.

После кратког огледа види јој се на лицу, да, је погодила прави смисао, да је нашла прави израв за речи, које јој ваља казивати.

Чело јој се намршти, наоблачи, и тамним гласом изговара:

„дЗогбе2 ! апе Је збга! 501 Чбзогтајз Тегт6.... Еђ дпе (ош гепфте 121 дапз | огдге ассошите !“ |

(Одлавите! Нека је серај од сада затворен... И нека је овде опет све онако као што је било.)

· За тим казује ведрим лицем и веселим гласом своме пријатељу, старом редитељу Мишонету, да је заљубљена у неког младог официра, који је одбранио од насртљивих нападача, када се кући враћала са игранке.

Тако лепо приповедати, тако дивно износити

ведрину душе своје, тако слатко и мило ћеретати уме само Сара.

Долази њен бранилац, млади официр, који нико други није, него баш главом Мориц, гроф сасвки.

Она, сва блажена, лети му на сусрет радосвим ускликом.

Тако радосно клицати уме опет само она.

Такав усклик може потећи само из таке душе, којој је срећа шарна дуга, а сваки тренут златна нада.

Очима пуних жара, устима пуних сласти, казује неком елутњом избранику срца свога своје бујне осећаје.

Хвата га испод руке, иде с њиме неколико корачаја, застаје, наслања се на њега, гледа му у очи, као да би хтела, да му загледа у дно душе његове, па му тако казује лафонтенову причу о пару голубова, који су се силно волели.

Друге глумице казују ту причу окренуте публици, али она не води бриге о публици, него казује то ономе, кога се то управо тиче.

Како у свему, тако се и у томе огледа њен особити начин приказа.

Најлешша мелодија на свету не може те тако очарати, као кад слушаш ту причу из њезиних уста.

То није више говор, него непрекидни уздисај заљубљене душе за драганом својим.

Чинило ти се као да слушаш гукање голуби-

чино, када је казивала: -

„УоПа поз сепз гејоша, еј је Јајв5е 4, јисег Ре соптћеп де рјаатз 85 раусгепф Јеџг5 реез. Атала, ћепгецх атапћа, уоше2-уоп8 уоуасег2 пе се зоб апх муез ргосћатез, Зоуег-уоџв | ша А 1 алфгте цп топде бопјоига ђеап, Топјоштв Фуег5, «опјоштв поцуеад, Тепе2-уопе Нец де 06... сотрђег ропг пеп Је гезђе,“ (И, гле, наши се мили и драги састате! Могу мислити, каквим ће миљем да блаже муке своје. Љубавници, сретни љубавници, ако желите путовати, а ви путујте само до оближих обала. Ви треба да сте једно другом што и овај лепи, бели свет: увек разнолик, увек нов и нов. Будите једно другом све... а све друго не узимајте ни у шло.) Глас јој заталасавају валови сетних и радосних осећаја, а то валовито таласање пуни ти миљем и сетом душу твоју.

(Наставиће се.)