Позориште

| Ат

7

еожер 81 Фарог~

Гатка, како једне тако и друге глуме, позната је нашем свету. С тога се и нећу с њоме баш ни занимати толико, колико би заслужила Намера ми је сад, да се мало, помоћу овог листа, поравговарам са глумцима и глумицама нашим.

Одмах у почетку признати морам, да не бих на поворници био ни као што је најмлађи члан друштва нашег; био бих скучен, збуњен, или можда и сувише одуларен, само да забашурим „ламшенфибер“ свој. Али то не чини ништа; реч, две, што ћу рећи, искрено су казане, па ми онда неће замерити ни глумци, та најтугаљивија, и најосетљивија „нација“ на целоме свету.

Међу новим „особама стоји г. Димитријевић на првоме месту. Он је на сваки начин на позорници лепа појава: висок, витак, гибак. Кретање му је поуздано, можда мало и сувише поуздано, како би приличило огревлом глумцу, који је на поворници тек „код куће“. Глас му је, до дугте, мало таван; али при модерираној употреби неће га изневерити; јер кад га са кретањем ваједно у споредним моментима штеди, може га онда у одсудном тренутку употребити како ваља. Споменуо сам „поузданост“ г. Димитријевића, а то нисам чинио само од ока, онако тек само да нешто кажем; шта сам управо хтео тиме, казаћу. Г. Димитријевић способан је глумац, и даровит је, од наших млађих снага можда вајврснији; али то мњење није му се требало рећи, а најмање је требао он сам да то себи каже; јер онај глумац, који себе држи за бољег него што је заиста, нема апсолутно никаква напретка. Ја се ево бојим, да ће иг. Димитријевић поћи истом ставом, а непобитан внак ми је, што често не зна честито своју улогу. Ни код једног глумца као да нема шаптач толико посла као баш код г. Димитријевића; а то не сме бити ни код почетника а камо ли код оног, који је већ „поуздан“. Зар суи најславнији глумци одмах у први мах били већ „краљеви на даскама“ 2 Г. Димитријевић не сме никад изгубити из очију, да он још учи, и да има још врло много да научи и да себи присвоји, док може тек с правом на позорници тако поуздан бити, као што је већ сад. Ако је свој пријатељ, и ако љуби струку, којој се посветио, он ће онда примити и ове речи једног пријатеља, који се од њега најбољем нада. Шта чини пажња, добра воља, овбиљна студија, па и послушност, видимо сви « највећом радошћу и уживањем наг. П. Добриновићу, који је од оних чланова у целом друштву, ко су очевидно напредовали, и себе тиме усавршили. Није доста ако глумац сам себи каже да, је уметник, треба ту и остале људе мало запитати. МеФистофелес вели о себи, кад хоће да опет буде принципал :

„Росћ ћ1% ез хгаећфа ишећ 50 21 пеппеп, М/о та Фе Пецђе, Фе плећ апегКкеппеп !“

Само је великом генију слободно у себе се поувдати; и ако му сународници одмах не следују, то је само внак, да га нису разумели. На позорници пак даје се разумети брво, што се хоће да каже.

Други је глумац, с којим сам рад да се данас позабавим, г Милосављевић.

И он је лепа појава на позорници; али и он имау

себи приличну порцију „поуздања“, ако и не толику као г. Димитријевић. Глас му је пријатан, доста сонорани јако ме подсећа на глас мога пријатеља, Тоше Јовановића, глумца у Београду. Кретање му је прилично слободно, само ми је некако сувише „достојанствено“, круто, укочено, неспретено; гипкости, оног глумачког еластицитета нема у њему. Говор му је према кретању: лаган, патетичан, и сувише „достојанствен“; по говору му не може човек зпати, да ли се једи или да сриче, тако му речи миле из уста. Но, то се даје исправити све, јер то је тек само начин, можда и навика; само би требало исправљати раније, док се та навика није претворила у нарав. Наша публика врло је сухопарна у изравима свога, допадања; по мањим местима, да богме, да је то друкче, јер иоле маркиран израз, било то кретањем или речима, наиђе на бујан аплаув. А баш такав аплаув квари глумца, старијег може навести, да попусти, а младог да се не веџба, та — аплаудовано му је, ласкано му је, сујета му је задовољена. Па тек после представе! С каквим ли се страхопоштовањем приближује месна омладина глумцу! Но ја нећу тим да кажем, да је наша публика бог зна како естетична; она просто држи, да није „лепо“ да се аплаудује; још да нису |Изејриш еђ збидло51 тако еп таазке ваетупљени, не бисмо видили, да се диже завеса услед аплауза, тако исто, као што би бев њих и повориште већ правно било. Бадава не долави наше по80ришно друштво са зебњом у Нови Сад. Многи чланови публике мисле, ако су положили неки званичан оболус на Талијин олтар, онда су не само показали свој „Кипазтипе“, него и родољубље своје. Позориште већ почиње бивати празно, а друштво је тек месец дана овде. Да није дошло, они би „чланови“ највише викали, како се занемарује Нови Сад, а кад је друштво ту, онда их нема у поворишту.

Мало сам се захукао и отишао сам од праве теме своје и од г. Милосављевића. Но у главном, што сам му хтео рећи, то сам му и казао. Ситнице, да богме, да не могу набрајати, нити могу баш тачно назначити моменат, где би му се могло нешто замерити

Тим још нисам прекинуо даљи разговор с њима; видићемо се још и у позоришту, и у „Позоришту“.

Шо да то наше виђење већ сад одпочнем, хоћу да кажем коју реч о данашњој представи.

У „Шољи теја“, да богме, да је улога Камуфлеа најважнија, а њу је приказао г. Добриновић, и то како на добар тако и на нов начин. Његов је Камуфле баш студија, у приказу није нигде, што но реч — пресалдумио, ма да је улога таква, која и нехотице мами на екстраваганцију. У глуми „Гренгоар“ морам споменути приказ г. Лукића. Он иначе често, врло често прелази меру, афект му је и сувише снажан; но тог вечера био је господар над собом и над прикавом својим. Улога Лудвига ЖГ. у „Гренгоару“ спада за цело међу његове најбоље.

У опште рећи се мора, да су обе глуме приказане са свим коректно. М. С-Ћ

Издаје управа српског народног позоришта.