Позориште

На

МИН

-обдо У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 30. ДЕЦЕМБРА 1881. Фу ног-

~ ПИПИНА <>

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно.

Претплата се шаље администрацији „Поворишта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ПОЗОРИШТЕ У СТАРИХ РИМЉАНА,

(Наставак.)

Као у амфитеатру, тако је и у позоришту над простором, где су седили гледаоци, разастрт био велик шатор (уеја), да брани од сунца и изненадне не сувише плахе кише. То су изумели мекушци Кампанци а у Рим је то први донео Квинто Катуло на свечаностима, што је дао године 69 пре Христа, кад се светио храм капитолинск'. Катуло је тада узео скрлетну чоју; касније се нису задовољавали са обичном чојом, него су узимали најфинију из стране земље; Цезар је узимао свилу а њу су тада за злато куповали, Нерон је на сред крова скрлетнога дао извести сопствену своју слику, како тера сунчане кочије а опколиле га злаћане звезде. Помпеј је први довео воду на пролазе и степенице у позоришту, да би се мало разладило; но наскоро су гледаоце разлађивали повипљући их водом, помешаном са вином и мирисавим есенцијама (зрагчопез). А посипали су и равна места, по позоришту цвећем, нарочито мирисавим крокусом. Исто се тако при крају републике расипало и бацало на украшење зграде позоришне. Поворницу нису више просто декорирали сликама; Кајо Антоније и Луције Мурена покрили су је сребрним плочама, Петреј златом, а Квинто слоновом кости. Необично је сјајно било дрвено

позориште Емилија Скаура, пасторка Сулиног.

У том је позоришту било 80,000 седишта. На, зиду позорнице било је 360 мраморних стубова, и то скоро све сами колосални стубови; на три су спрата били поређани. Зид првога спрата био је превучен мрамором, други стаклом, т. ј. по свој прилици мозаиком стакленим у разним бојама а на зиду трећега, спрата биле су позлаћене плоче, а осим осталог украса, најскупоценијих ћилимова и слика, било је између стубова до 3000 кипова, од туча.

Магистрат, који је давао свечане игре, морао се за све бринути; његова је брига била, да украси позорницу, да набави справе, што су нужне за представу, да одреди комад, што ће се давати, да спреми костим глумачки, да врбује глумце и да их плаћа. Било је глумачких дружина (бгесез), на челу им управитељ (а4олиоце отера); тај је управитељ често и сам био први глумац у дружини. На њега се обраћао магистрат, да му скупи људи колико треба; а често је с њиме избирао и комађе, што ће да се даје. Је ли писац још жив био, то је по каткад позоришни управитељ одређивао награду а магистрат ју је писцу исплаћивао; али је уз то био чудан услов, да писац мора награду повратити магистрату, ако комад пропадне. Али је за то по свој прилици иза представе комад остао његова својина, те га је за тим могао у своју корист приказивати, где би хтео. Често су они, који купују комад какав, звали људе стручњаке, да оцене дело. Теренције, који је с почетка као роб а касније као ослобођеник у Риму живио, понуди едилима прву своју шаљиву игру, „Девојку са Андроса,“ а они нареде, да ју прочита, писцу комедија Цецилију, који је тада био већ здраво у година. Цецилије баш је ручао, кад је ушао сиротињски обучени ослобођеник ; каже му, да седне на једну клупицу крај његовог дивана, те да му чита комад. Али тек што је Теренције прочитао неколико стихова, позове га Цецилије, да е њиме руча, па тек после ручка стане слушати комад са све то већом пажњом и дивљењем. Колика је била награда писцима, мало се зна; Теренције је за свог „Еунуха“ добио 8000 сестерција. (572 талира), али по свој прилици да, су при том уговорене биле две представе. Милијон сестерца, што их је добио Варије за свога