Позориште

ово У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 1. ЈАНУАРА 1882. <= #ог~

за» ПОЗОРИШТЕ <>

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно.

Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ПОЗОРИШТЕ У СТАРИХ РИМЉАНА,

(Наставак.)

И образованија публика гледала је мање на ваљаност комада, него на финоћу и акуратесу у игри. Глумац је био тлавно. Кад је коју партију добро одиграо, тапшали су му и бурно захтевали, да још једаред одигра. Још за време републике употребљавали су писци и глумци којекаква. средства, да дођу до тапшања и одобравања; шиљали су међу гледаоце вешто организовану клаку, а против ње је опет магистрат наместио такозване сопашзогезв; ти су ишли од једног реда до другог, па тражили најмљене клакере. Касније је клака. постала прави занат. Марцијал пита поштеног једног сиромаха, одашта. мисли у Риму живити, кад не зна бити сводник или херолд, кад не уме тапшати глумцима и музичарима. Нерон је за сопетвену своју игру организовао клакерску чету; у тој је чети било више него 5000 људи; њих су учили, да на разне начине изјављују одобравање; једни су морали зујати, други пљескати, а трећи опет чегртати. Коловођа њихов добијао је плате 40,000 сеет. Ако је глумац рђаво играо, лупао је, звидао и викао народ, те тиме изјављивао негодовање своје, а то је чешће бивало и при најмањој грешци глумчевој. Није то била реткост, да су лошег глумца отерали са позорнице, а онда је био сигуран, да ће после представе добити батина ; те му је батине диктирао магистрат, што је председавао на играма. Батина је зацело извукао и глумац Фуфије, о коме Хорације у шали вели, да није „одиграо“ Илијону, него ју је „одспавао“. А то је било тако: кад је у Пакувијевој жалосној игри „Илијони“ Фуфије тај приказивао Илијону, како спава, попела се са доњега света сенка Дејифилова, те моли матер своју Илијону, да га сарани, али Илијону ни бригеша, да се пробуди —

јер се Фуфије био добро поднапио, па заспао. У старија времена по свој прилици да се у један свечани дан само једаред играло на сцени; касније је било све више представа, тако да се по вас дан играло. Калигула је дао палити бакље, па се представа продужила до у саму ноћ. Позориште је увек дупком било пуно, а публика је лармала тако, да се херолди морали јако упети, да одрже мир и ред. Ако пре почетка. представе уђе какав љубимац народни у позориште, дочекају га бурним пљескањем и усклицима; а ко није у милости народној, томе пискају и звижде. Па и за време представе било је по каткад чуда. Хорације вели: „Мислио би човек, да се драма приказује глувом магарцу; та нема тога гласа, што би надвикао ларму у нашем позоришту ; баш као да бруји гарганска гора или тускијско море.“ У публици је било странака; једни су волели једног, други опет другог глумца; било је таквих странака и у циркусу, али нису биле тако јаке; присталице глумаца-такмаца гледали су, да тероришу и угуше противну странку, те је тако често долазило до боја и туче у позоришту. Једаред се за време Тиберијево заподео крвав бој; у боју томе не само да је погинуло силесија њих од народа, него и војника и један центуријон оне кохорте, што је чувала стражу. Нерон, како је већ бегенисао чуда и покоре, уклони претореку кохорту, што је имала да пази на ред у позоришту, па је још подбадао странке на бој тиме, што их није казнио и награде им чак обећао ; бојеве те гледао је и сам с почетка из потаје, а касније понајвише јавно; па чак се и сам покаткад упуштао у бој, хрвао се и бадао камење и пребијене клупе; једаред је чак претора једног ранио у главу. Народ се све већма стао