Позориште

стари, али живахни гроф Карло Фестетић са госпођицом Антоанетом СОмитовом, веома образованом Енглескињом. На његовом двору и на до-

—=>уез

оољрер 1218 Фељоу~

брима госпође Бригљевићке, грофа, Јосиповића, грофице Ауерспергове итд. провели смо најлепше и највеселије дане, особито о берби.

(Наставиће се.)

ПОЗОРИШТЕ У ОТАРИХ РИМЉАНА,

Рапфошницв-у је сродна била руглисћа, али су је играли више лица, играча и играчица; за време царева јако је била у милости а звала се по шпанској игри једној. У тим су ругтћећа-ма костими вазда били екупоцени; играчи и играчице се бајаги борили или су играли заплетене игре са разним фигурама без драматског садржаја ; каткад се пак у руглисћа-ма тим приказивале приче повађене понајвише из митологије. У метаморфозама Апулејевим (10, 29 вдд.) има опширан опис двеју ругтећа, што се давале при светковини некој у Коринту непосредно једна за другом. Прва није имала драматског садржаја а играла, се на предњој позорници; стражњи део позорнице није се видио, јер је била превучена средња завеса; у другој се приказивао суд Паридов.

Апулеј то прича овако: „Најпре су играли млади, лепи момци и девојке у сјајном оделу грациозним кораком грчку пириху. Лепо се поређали, па се крећу час у округ, час опет унакрст; час се скупе у празан четворокут, а час се опет. поделе у поједине гомиле. Најзад 3атруби труба у знак, да престану лабиринтска ковртења; главна се завеса (ашавши) дигне у вис, да сакрије позорницу испред гледалаца; уклони се за тим средња завеса (втратћши), те кад се главна завеса опет спусти, угледају гледаоци на позорници брег од дрвета вештачки начињен, славни омирски брег, што се зове Ида; по брегу томе пуно шипражја и зеленог дрвећа. Са врх врха жубори извор бистре воде, неколико се коза раштркале па брсте, а момак један у фригијском руву, са дивном горњом туником и златном тијаром око главе стоји на брегу; то је Парид. За тим се укаже друго једно лепо момче плаве косе; на њему је кратак огртач, што се спушта с левог плећа. Златна криоца с обе стране на глави и херолдска палица казују, да је то весник боговски Меркурије. Лака скока момче то дотрчи, даде Париду златну јабуку, ми миком му каже налог Јупитров, па одмах опет ишчезне. За тим уђе играчица једна лика, достојанственот, налик на Јунону; у руци јој скип-

А Ре ве ЈЕ АНИ МАНА А НИ А НА ну ПАНАМЕ,

тар а на глави сјајна дијадема; ево ти и друге једн»; око сјајног шлема обвио се маслинов венац те се по томе познаје, да је то Минерва || дигла је оклоп а заманула копљем као да хоће да се бори. Онда се појави трећа једна ; лепотом је обадве друге наткрилила а по њој се прелила ружична милота; то је Венера; лепи лик њен само је лако прекривен плавим рувом од танке свиле. Уза сваку је богињу још и пратња што јој доликује. Уз Јунону греде Кастор и Полуке; познаћеш их по звездама на врх шлемова. Јунона се креће по ритму свирке фрулине, па мирном достојанственом гестикулацијом и мимиком казује пастиру, да ће му дати владу над свом Азијом, ако њојзи призна, да је најлепша. Уз Минерву су два момка, ратни демони страх и трепет; у руди им голи мачеви а корачају по маршу фрула, што их на бој драже. Минерва је узбуђена, очи јој прете а живи гести њени 06ричу Париду јуначку славу и ратне части, ако се њојзи приволи. А Венера — гледаоци је чисто гутају очима — стала на сред позорнице, па се смеши. а око ње све врве мали несташни љубавни (богови, те носе испред господарице своје сватовске бакље; у сваког су крила, тобоци и стреле. Лепе Грације и Хоре долазе, умилно се поређају око господарице своје, па је посипљу цвећем и венцима. Онда се зачује дивна, свирка фрулина, а Венера се још дивније крене, час по застане, па умилним кретањем тела и лаким мицањем главе даље опет пође а очи јој час благо засијају, час попрете, за који мах као | да и саме играју. Кад дође пред судију, казује му дражесним гестима. да ће му дати најлешшу жену за верну љубавцу; жена ће бити лепа као и она, само нек њој даде првенство над оним двема. Фригијско јој момче тада весело даде златну јабуку, што му је у руци. Јунона и Минерва се раст, же, па, оду, а пантомимом казују, да су увређене. Венера, пак са кором својим заигра, од веље радости. Најзад пође са, извора мирисни крокус; од њега пожуте јарићи а све позориште замирише ; онда цео брег испред очију гледалачких ишчезне. Е.