Позориште
“ома 181 Ферог~
се свака реченица преведе и расјасни, да би могла знати, где ваља што нагласити. Те тако су народно-хрватске предетаве, уз пожртвовање тђе Вагијеве,- уз моје декорације, гардеробу, корско особље и оркестар, — сјајно инсценисане и одигране. Народњачка публика пливала је од
усхићења, а мађарска. странка беснила. Српски глумци су ванредно одликовани, а гђа Вагијева добила је, у знак признања њеног пожртвовања, силне богате поклоне и скупоцене дарове.
И тако су се целог лета давале на изменце немачке и хрватске представе.
=
ЛОТИ ЋИ,
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Очина маза“, слика из живота у 3 чина а 6 слика, с певањем, написао АдолФ Л Аронж, превео Сава Рајковић.) На ев. Јована прешао је Л Аронжев „Мет Геороја“ у краткоме року по други пут преко наше позорнице. Није прошло од премијере му ни пет пуних недеља, а већ се пожурио, да ове сезоне још отме једно вече. Да му овде код нас баш тако не цвета цвеће, као онде, где је неко време био, што но тамо кажу Каззатавпеђ или Гаееђаек, — како ли то већ тепају, — то се видило по релативно слабијој посети тога вечера. Међу тим ако се и није баш погинуло од жеље за њим, ипак је био добро дошао и лепо дочекан. А добро ће доћи и лепо бити дочекан и даље све донде, до год буде доносио тако верне слике, као што је стари Вајгл Лукићев, Ема М: Рајковићке, Штарке Ружићев и Добриновићев Мелмајер. А уз то још при данашњој конштелацији „Очина маза“ појавом својом на позорници чинила је и нехотице акт чистог хуманитета, јер даде даровитом младом глумцу Барбарићу, ако ништа друго, а оно бар прилике, да се у опште на позорници и јави. Та Барбарића и дар и појава и орган квалификују за честитог, ајде да рекнемо — ученика; с „Леополдом“ бар за цело да није заслужио прекора учитељског.
Нашли смо се већ у замерању, па хоћемо још „Очиној мави“ да вамеримо, што даје онолико слободе слушкињи Мини. Отела се та, па не зна, шта је доста, те се забунила чак и у патетичан неки тон, а кад се Д. Адамовићева пусти у патос, коме онда горе, него — пу-
Ла
блици.
ПОЗОРИШТЕ.
+ (Народно позориште у Затребу.) „Маг. Моу.“ пишу: „7. јануара представљала се „Аида“. Приказ те опере може се сматрати једном од бољих представа у овој сезони. Сви певачи потакнули су опћинство на свеошће повлађивање и плескање. Господин Веспавијани усавршује се као Аманасро све то више, те је и славио потпуну победу. Његов звонки глас великога опсега равлегао се по читавом поворишту, особито у дусту са ДАидом на Нилу. Шризор тај спада погледом на попев као и погледом на инструментацију, међу најоригиналније композиције — певао је толиком ·силом, да је опћинетво било управо ванесено, те га је три пута узастопце иза-
звало. Он је толиким жаром певао, да смо у њему збиља видили слику нверетна заробљена раскраља етиопскога, и оца, који своју кћер ве појми, кад оклева да пристане на оно средство, што га је он изабрао, да предобије изгубљено престоље и домовину.
У овој представи први пут било је, што се балету другом и трећем чину испустио; на место прекрасне балетне музике чули смо један монстр-акорд од једнога краја оркестра до другога краја, што су га извели сви чланови оркестра, а ва тим прелаз у попев. Ми не знамо, с којега је равлога управа јуче избрисала балет, а да ли кани и у будуће тако. Ако то чини ли ради штедње, то се с отим не слажемо, јер кад је једном трошак учињен за балет, набавом лепога балетнога одела и кад је уложен труд учења, нема равлога ва што сада штедити, па је то очити назадак представе, која је тиме окрњена, те би боље било, да се „Аида“ ни е почетка није балетом представљала.
8. јануара чули смо после петонедељне станке дражесну оперету „Анго“. Гђица Вормастинијева напредовала је лепо у певању; исто тако задовољава нас сада њен прелаз из једнога регистра у други, који ив далека није више тако оштар као код првих представа. Што нам се свиђа код госпођице, то је јасно ивговарање речи, кад пева, и сигурност гласа, кад започиње. Само би требало, да госпођица свраћа своју поворност на што бољу игру. Г. Дескашев био је при добром гласу; види се код његаи довољан напредак у игри; врло добро успео му је дует у првом чину са гђицом Вормастинијевом. Гђица Фримелова била је нешто слабија у главу; најсретнији њезини моменти били су код ансамбла на свршетку другога чина ув мелодиовни валцер и у свадљивом дуету на свршетку трећега чина; ту је гђица збиља дражесна. Комички трифолиум Сајевић, Антон, Бан — Ривидијер, Помпоне, Гревен — забављао је читаво позориште, особито галерију, која је синоћ први пут после влосретне бечке катастрофе дупком пуна била. На посе истакнуо се синоћ господин Антон као млинар својим хумором и драстичном игром у дуету трећега чина, што га пева са г. Сајевићем. Овај дует морао се услед бурнога повлађивања опћинства поновити. Зборови били су добри, само збор завереника могао је бити прецизнији.
Издаје управа српеког народног позоришта.