Позориште

"хољуер 148 Фаро ~

пут представљало, али је тако ишло, рекли би да све веје. Велике је заслуге, велика признања заслужио овога вечера г. Лукић као творничар Роберт. Г. Лукић покавао се баш момачки: оне муке претрпити и опет жив остати, то је много; јесте дошло је до пиштоља, већ! Роберт је поштен сада, али га савест гризе; непријатна је, грозна је успомена на две године затвора; Роберт је весео, али читати можеш на лицу му,дага нешто тишти, да се сам собом бори, па да већ беснити почиње, што је г. Лукић до ситнице лепо извео. Па тако је било и-кад већ у очајању граби пиштољ и у прса упире, но га опет спушта. Ша како је мио онај поглед, како су благе оне речи, кад о рођен дану своје жене даје раденицима по дана одмора, а све им плаћа. Постепено се развија и беснило и јарост у сцени са Баранским, док не доспе до вршка. Речју са представом г. Лукића мора сваки задовољан бити, па и маска му је приличила лепо. У будуће нека му буде само ход млађи и кретање у нешто живље. — Достојно уз мужа пристала, му је и жена Каролина у лицу г. Ружићке, и заслужила је наше признање у потпуној мери. — Гђца Л.Хаџићева, се овога вечера одликовала природном. и лепом игром; мишљење је опште, да је она овога пута сама себе превазишла — Г. Ружић је такође вештачки извео Баранског, тога, да га назовемо, „злодјеја“, кога ни дванаест година тавновања нису памети призору са ћерком својом, када је оставља, а не казује да јој је отац — дирнуо је нас до сува. — Г. Добриновић је као капетан Франц био јунак онде, где не треба, а где бл требало кукавица. Врло је вешто прелазио из једнога контраста у други. И његова представа се допала и овога вечера, — У овој слици беху ангажовани још г. Банковић (Анвелм Ренцијус), г. Димитријевић (Густав Рол), г. Јовановић (Милер, пословођа са кратки рукави), гђца Адамовићева (собарица) и г. Рашић (елуга). Сви ву они према улогама и према силама приказивали и прикавали, међу њима особито се одликовао Димитријевић добро промишљеном игром својом.

Са публиком овога пута и задовољни смо и незадо-

научиле. Нарочито у

као и свагда.

вољни. Задовољни смо, што се искупила прилично у лепом броју; а невадовољни за то, што је незадовољна и са доиста вештом представом наших глумаца. Или зар се ту не показује нека равнодушност, кад се представи комад тако, да би требало све представљаче одликовати, а новосадска публика не да не одликује ниједног, него не да ни знака од себе о своме задовољству. Ми иштемо, сви ишту, да се представља лепо, да се улоге уче, а овамо, кад се представи лепо, ни длан о длан. Тиме се неподстиче у глумцима и глумицама воља на рад. Птх! еђ зајуау1 апшпал таеатп. с.м.

НОО ТО А И

# (Мађарски листови о „Љубавном писму“ Косте Трифковића.)

„Нол“ пише:

„Данас смо гледали у народном позоришту први пут шаљиву итру Косте Трифковића „„Бубавно писмо“. Главна мисао те шаљиве игре повната је у равличитим варијацијама, али је у изради показао писац велику умот-

ност. У целини вабавља те та шаљива игра доста, добро, и недељној публици даје се прилика, да се по својој драгој вољи насмеје. Мана је тој шаљивој игри, што се с почетка полако развија и тек при свршетку постаје све занимљивија. Публика је лепо примила ту новину и бурним пљескањем одликовала је све представљаче.“

„ЕПепбг“ велп:

„У народном позоришту данас је давано „Љубавно писмо“, та шаљива игра Косте Триековића, коју је „Матица српска“ награднла из Фонда накиног. У тој шаљивој игри има доста шале, и јако комичних ситуација, међу које долави нарочито и оно место, када Видићка и Доажићка не ће да верују Евици и њеној исповести. У то искуцава сахат: четири, пет, шест, а Милан се појављује на вратима, изговарајући се, да је дошао „са свим случајно“. Сви на позорници ударе у смех, па то прихваћа и публика и удара у призору, па љубомори дражићкиној и видићкиној и самртном страховању дражићевом публика се одсрца смејала,а од тога више не може се ни тражити од скромне блуете, која не ће ништа више да буде него што је“.

„Естуефегђез“ пише:

„Данас су давали „Љубавно писмо“, шаљиву игру Косте Трифковића, који је сувише рано умрђо. То је шаљива игра „малих забуна“. Добра воља из тог комада

бурно пљескање. Томе

прелави и на саме гледаоце. На поворници се много смеју, а смех са поворнице наводи на смех и гледаоце. То је шаљива игра од оне врсте, о којој Немци веле да је у њој све „сетињанећ“, а израђена је хумором Родерика Бенедикса. Та шаљива игрица има и ту добру страну, да никако не допушта, да ти је и на часак само дуго време. Што је тај комад тако лепо успео, може се приписати и ивврсној игри наших глумаца у скупу и посебице.“

„Епесебепзба“ пише:

„Шаљива игрица, коју смо данас гледали у народном поворишту, може бити да је први књижевни производ српски на поворници мађарској. Писац јој је Коста ТриФковић, који је сувише рано преминуо, а награду је добила та шаљива игрица од „Српске Матице“. По њој не можемо још пресудити какве су књижевне прилике у Саба, али се по тој малој блусти може видити, да јој је писац имао дара, да је био веселе ћуди и да је досетљив“.

За тим ошширно приповеда садржину, па онда наставља: „Ванредно добром вољом прикавали су комад сви глумци: Берчењи и Лендвајиница (доктор и докторка), Надаји и Молнарка (Дражић и Дражићка), Пирошка Палотајијева (Евица), Михаљти (Милан). Глумци су још узели дивне српске маске, те су и тиме помогли, те је комад тако добро примљен. Било је тапшања и смеха доста, и та ће шаљива игра прибавити поворишној публици још доста вабавних Само би драматургу ваљало да јевик у тој шаљивој игри мало дотера, јер су преводиоци овде онде покавали, да са мађарским језиком стоје на ратној нови. Ако Србин и не воли Ма-

вечери.

ђара, а Мађар опет Србина, али бар на пољу граматике не треба да шкоде једно другом.“

Издаје управа српеког народног позоришта.