Позориште

| : -обиер У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 19. ЈАНУАРА 1882. = рог—

а ПОРШЕ <>

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — бо за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Поворишта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ПЕСНИЦИ И ГЛУМЦИ,

Мишљење, да је добар глумац уједно и уметник, тако се укоренило, да му се дан данас нико не усуђује јавно опрети. У опште се мисли, да се глумац, као уметник, разликује од живописца само тим, што му боја, а од кипара само тим, што му није камен уметничко градиво, него његова, особа, његово тело. С тога ме је право чудо снашло, кад сам пре неки дан читао у неком великом немачком листу саставак о драмској уметности, у ком се глумцу просто одриче наслов уметника.

Тај чланак, писан духом, а без страсти, побудио ме на размишљање, које ме, до душе, није довело до уверења, да духовити бечки критичар има право, али ме је ипак уверило, да ми немамо право, ми, који на зло употребљујемо велику реч „уметност“, не знајући доиста, да то чинимо често на штету самој хваљеној уметности. Довело ме до уверења — не да глумац није уметник, него да има глумаца мното, а уметника мало.

У нас прецењује се глумац на рачун песников. Џесник, увек уметник, има на позорници тек друго место, а уметничком славом слави се обично у првом реду глумац. Мало који песник новијега времена може да доживи ту славу, коју постигну велики глумци, којима је песник дао сваку реч, којаих је прославила, којима је песник прописао, шта имају чинити на позорници, кад им ваља доћи и отићи, када стати и сести.

За то, ако се и не слажемо с назором поштованога критичара, да глумац не може бити уметник, мислимо, да не ће бити с горега, ако се осврнемо на прилике, које би помогле нашој драмској уметности да процвета. Јер држимо, да је најтежа запрека томе, што драмски песник

у нас не налази саразмерне потпоре, награде и подстицања, за своју уметност.

Кад год се говори о драмској уметности, добро је погледати на Француску, где су позоришне прилике збиља најсавршеније уређене. У Француској су позоришни песници главни носиоци интереса, што га народ има према позоришту као огњишту уметности; и док имена песника живе у устима народа до века, глумац ужива поштовање и према заслузи велики углед, али евагда иза песника, на другом месту. С тога у Француској ваљан глумац, желећи ловинути се до неумрле славе, постаје песником, а глумац и песник заједно далеко је славнији од самога песника. Томе има тако лепих и по себи занимљивих примера у повесници француске драмске уметности, да не можемо пропустити, а да не споменемо барем један, и то најеклатантнији, пример.

17. фебруара, као на дан смрти великога, уметника Молијера, слави се сваке године у „Табате #тапсаја“ позоришна светковина, која те дира у срце. Прво позориште француско светкује успомену свога утемељитеља његовим делом, које је Молијер мало пре емрти доготовио, у ком је главну улогу уметнички приказао и у ком је пуним драмским ефектом изговорио последње речи уметника, који се растаје од света. То дело, као што је познато, јесте „Силом болесник.“ Пишући Молијер ову шаљиву игру, беше и сам тешко, али не „силом“ болан. Силан напор песника, управитеља, редитеља и глумца са свим јесвладао његову ионако већ ослабелу природу. „Силом болесником“ чини се да је хтео своје болове затомити или их барем ублажити, излажући их порузи света, јер он, коме

| “