Позориште

упао ам

А КИТА

-еберер 151 Фуљог~

гњеву смешан, јер је био ћошкаст и усиљен, а г. Лукић је био природан, као што су већ ти професори.

И улога Бруна Бернта дошла је у друге руке, у руке г. Димитријевића. Пре тога ју је имао г. Лукић. Улога је мала и незнатна, али опет захтева пажњу. Г. Димитријевић био је са свим добар; као бојављиви, стидљиви љубавник много бољи од г. Лукића, у чијој природи лежи више нека бујност, снага, него да изражава ситне уздисајчиће. Улогу племића Хава давао је г. Р. Поповић са свим природно. И маска је одговарала том племенитом шмокљану, који, кад не зна шта да каже, а он брже боље изусти: „Тако ми поштења!“ јер ту не мора ништа мислити. Остале улоге беху у истим рукама, у којима су биле пре. Да су их те снаге добро приказале, није ми нужно

ваљда ни да кажем. М. С—ћ.

нозео ви.

# (Пародно погориште у Загребу.) (Свршетак.)

„У једном чину, — након увертире, која доноси неке мотиве главних арија — карактеристичан је куплет Серполете, што га пева уз пратњу збора, куплет: „Ја знам“ (оп 4) уз који је наниван сајамски збор, а иза њега пева Серполета. причу о свом мистериовном пореклу (Еопдо Р-ОПиг %/). Овај нас призор сећа на дотичну сцену о клевети у „Севиљском бријачу“, исто тако као што је привор сајма прилично оно исто, што је сајам Ричмондски у Флотовљевој опери „Марти“. Њежно замишљен је напев Гренишеа (Ој, у слободи, морнар нам броди), за којим следи карактеристична „песма ввона“ и лепи валцер Ханријев. Са четвороструким збором завршује први чин, који се састоји из две слике. Други чин отпочиње е кратким антр-актом, у ком мелодију воде изменице пухала, нарочито кларинети и хобоа, крепким терцетом (Жермена, Ханри и збор) улазе морнари у стари град корневиљски; Кермена пева сентименталан куплет, красан љубавни дует с Ханријем, а после великога квинтета вавршује акт опет напевом о звонима. У последњем чину важну улогу игра полудели старац Гаспар, који пева куплете, који одају тмину његова духа; главба је пак карактеристична; (6-МоП) оно, што ва тиме следи (песма о цидру) доста је банално; светла још је тачка лепи валцер Гренишеа (На пустом жалу стах) а с напевом о звонима свршава се и последњи чин.

Корневиљска звона певана су први пут дне 19. априла 1877. у паришком поворишту „Пез #обев агатланаџцев“ ва које су и писана; складатељ посветио је то своје дело своме учитељу, чувеном професору Јулију Дипрато. Из Париза прошла су звома мал не целим светом; у бечком поворишту „Ап дег Мулеп“ певана су редом до 100 пута, а и данас још су на репертоару. Но вије ни чудо, што је то делце стекло особиту популарност. Грациовна ретко банална — глазба, вешти контрапункт, и свотлећи се колорит у инструментацији, мора на први мах да предобије пријатеља ове музикалне врсте, нарочито први чин пун је, шта више и преобилан, дражесних глазбених Фрава, а носиоцима главних партија широко је поље, да могу заслуга стећи. у

У

А сад коју о првој представи, која је већим делом добро успела.

На првом месту споменути нам је г. Сајевића, који је не лаку улогу старога тврдице Гаспара врло добро карактеризовао. Привор застрашивања у другом чину одиграо је изврсно, не мање добро и призор будила у трећем чину. Попевку у лудилу отпевао је великим осеЂајем и тачношћу, па је стекао и бурни аплаув. Проза је г. Сајевићу текла глатко, што код других није било.

Гђица Прикрилова и Крамбергерова ваљано су од грале своје улоге. — Гђица Прикрилова била је дражесна Серполета, па и неке куплете, у колико јој то њевина средства допуштају, добро је отпевала. Само једно ваља нам приговорити: Серполета кад у трећем чину ступи на поворвицу, као грофица Лисенај мора бити карикирана, а томе није одговарала ни игра ни тоалета гђице Прикрилове. — Гђица Крамбергерова (Жермена) певала је читаво вече великим чувством и жаром; њевин звучни и доста обсежни глас славио је јуче потпуну победу. Одмах иза легенде о звону, доби бурно пљескање, не мање после романце у другом чину. У прози није била госпођица тако сретна.

Т. Антон, као обично, свесно је решио улогу. Улога грофа корневиљског није писана за г. Антона. Он се није нашао у свом елементу. Валцер у првом чину испевао је ваљано. Шотпуном успеху шкодило му је то, што, како нам се чинило, није баш посве био при гласу. У прози је г. Антон гдегде запињао.

Потпуно је задовољио својој улови и с музикалне и г драмске стране г. Дескашев (Гренише). Г. Дескашев напредује сваким даном Он је ивврсно приказао етрашивицу Гренише-а, и премда му глас јуче није био потпуно чист, отпевао је он ипак све своје пијесе ваљано. Романцу у првом чину певао је с осећајем и тачно, за чега га опћинство и награди. Терцет са Серполетом и се уредником (г. Бан) у другом чину, схватио је једини г. Дескашев, Мање је сретан био у дуету сг. Сајевићем, но ту му је много шкодио неспретни положај у оклопу. Валцер отпевао је како ваља, тако, да му је опћинство веома повлађивало, те је морао и на бурни пљесак поновити. Баш код тога валцера мало сувише чуо се оркестар; кларинети, виолине и флауте натицали су се коће јаче. Једном речи првенство ове представе иде г. Дескашева.

Г. Бан — уредник — био је добар, само није знао своје улоге, те је шаптаоцу задавао много посла.

Музикални ансамбл текао је глатко, драматички пак управо храпаво, Требало би гдегде прозу скратити; тиме

би, како већ рекосмо, опера много добила. — Зборови.

беху изврсно увеџбани, па и они су стекли аплаува у другој промени првога чина. Оркестар био је добар, само би местимице више морао свирати пијано.

МПве-еп-асепе, костими и нове декорације задовољили су. Надамо се, да ће опера идући пути у драмском погледу савршенија бити.

На послетку опавити нам је, да се „звона“ иза кулиса нису пи чула. Кућа била је дупком пуна, те је много повлађивала првим силама,“

Издаје управа српског народног позоришта.