Позориште
ера 159 Фуроу~
Љи
о -_____-
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
~
|
(„Доктор Робин“, шаљива игра у 1 чину, написао |
Премареј, за српску позорницу прерадио Ј. Ђорђевић. „Шуковник од осамнаест година,“ шаљива игра у 1 чину, од Мелвиља, с немачког превео Л. Телечки).
Два стара — д% ли оба и мила — внанца дођоше нам у походе у уторак 19. јануара о. г. Један је од њих чешћи гост, па ваљда је ва то и милији од оног другог, коме нисмо ни уписивали у грех јогунасто туђење, јер нам није нимало Фалио, те га се нисмо већ више ни сећали. Чешћем оном и милијем госту пак зацело бисмо оглавили били рат, да му је на ум пало било у афекти. раној можда скромности ускратити нам састанак са старим нашим делијом Гериком, који нам је толико за срце прирастао, да га без крајње нужде нисмо кадри диспензовати од облигатне посете. Онај ређи гост ва цело се бојао био пребацивања због толиког одсуства — опасно до душе није било, истину да му кажемо — те се бацио у ужасну галу доводећи нам чило младо обрштарче у особи М. Рајковићке. Није баш згорег ни урадио ретки гост тај, што се скрио ива умиљатог, живахног обрштарчета, јер једино том обрштарчету за љубав вољни смо да опростимо ретком том госту, што је ива толике паузе у опште и долазио више у посету. 1:
Е ОЗВЈО ГР ИЕ СЕ
% (Дародно позориште у Загребу.) „Мат. Моу.“ јављају, да се на тамошњој позорници приказала први пут: „Вражја стена“. Шаљива игра у 4 чина, написао О. Блументал. О самој представи пак пишу:
Помоћ је била, а мени вила
Донела крила
И већ сам хтео. ....
До беса, вило! "
Не требам крило —
Дајте ми прут. Јест, прут ми дајте, ево без тајне: ТПибо би њиме песнике вајне ....
(Ахил.) То јест г. Блументала! Не за то, што је написао „Вражју стену“, већ ва то, што је написао сатиту на праву, чисту поезију. О. Блументал спада међу обљубљеније немачке писце, те се може рећи, да доиста уз свој прилично свестан други књижевни рад не може _нипошто поносом показати на ово најновије дело своје муве, на плод својих ћуди — које нису песничке. Но Блументал је ншао још даље: он је у овој драми, коју је крстио „Тешејвфејзеп“, и признао, да се руга сувременом песништву, то хотећи тим (ваљда) рећи, да ће будући напредак песништва, а на посе драмске уметно·сти, далеко надкрилити Александра Димаса (кога име изрично спомиње) посредно тврди, да он у нашем веку заступа ту дивну поезију будућности! Еле, да видимо! Милован Секулић (г. Фијан) ни пошто не спада међу оне људе, који се плаше девојака. Догодило се, да се бог вна по који пут — вагледао у Ружицу (гђица Кра-
љева), кћер властелина Милетића (г. Коларовић). Милован Секулић имао је пријатеља Радослава (г. Мандровић). Тај се пријатељ загледао у Зорку (гђица Д. Фрајденрајхова), кћер надмерника Дражића, (г. Ружић). Ова два пара, иселио је г. Блументал сретно саставити, па је у то име покренуо читавих деветнаост (19) особа, а да буде сва сила — и четири чина. Ево, како је онто учинио: Стари Секулић (г. Савић), отац Милованов, купио си имање у бливини властелина Милетића, оца Ружичина. Ове суседе раставља само злосретна, пећина, тако звана „Вразија стена“, која смета промету, но која је важна (по уверавању г. Блументала) као стратегичка тачка (512!) По што је Милован врло немаран младић, весељак и беспосличар, стари Секулић жели, да Милован, који беше мерник, прокопа ту вражју (домета, вразју!) стену и да тако, латив се озбиљна посла, једном остави девојке на миру. Но права је невоља, што баш сусед, од кога га дели ова пећина, имаде и лепу кћерку. И за што да је нема И за што да се Милован не заљуби у ту кћер Али је чудо, да се није заљубио на имању њезина оца, него на путу, који га је имао довести на то имање. И баш на жељевничкој станици. А то се догодило, да знате, само ва то, јер се на станици десио и други љубавник Блументалове лакрдије, који је онда ваједно с нашим Милованом пошао —_ не на Милетићево имање, него у купалиште, у које се беше опремила Милетићева породица и с њом кћерка Ружица, на станици стечена љубавница. И то је било јако добро; јер у купалишту била је и гђица Зорка, чељаде тако лепо, да се г. Радослав нехотице у њу заљубио. Гђица Зорка вели, да. је удата; гђица Ружица не слузки се лагију, да стече мужа, — и то је све, у чему св ова два анђела разликују. 5
Но сад вам морам приповедати нешто из прошлости старога Милетића. Он је некада љубио глумицу Антонију. И баш та глумица, на срећу „Вражје стене“, такође је у купатилу. Њу ваља уклонити, а то пође за руком Миловану Секулићу — лукавштином, с које му завидимо. Тим је освојио оца своје Ружице, и они би се лепо могли узети, да није било друге беде. Ружица, наиме, сумњаше, да је Милован љубио Антонију, те је требало много отимања, док се та сумња уклонила, јер Милован, а још мање стари Милетић, никако не могоше пред њом признати, да је њезин отац „онај прави“. А отац, Милетић, морао је за вољу своје тајне младом Миловану испунити све жеље, те састављати брвојаве, који су га касније компромитовали, шта више, били повод његовом затвору.
Међу тим пријатељ Радослав љубећи напредује. Мислећи, да љуби жену другога, тако је поштен, да мисли отпутовати нв купалишта и заборавити је. Сада она (чујте чуда!) свом силом љубеће душе њега зауставља, — али у залуд, — јер се он сам враћа.
(Свршиће се.)
Издаје управа српског народног позоришта.