Позориште

За КЕ.

ПОЗОРИШТЕ.

(Народно позориште у Загребу. 17. јануара о. г. прикавана је на загребачкој поворници нова драма Јулија Рорауера под насловом: „Олинта“. Није прошла ни година дана, од како је писац написао „Мају“, која му је стекла лепа гласа у нашем позоришном свету, а већ га ево видимо, где огледа срећу своју новим драмским проивводом свога ума. Садржај „Олинте“ није обсежан, него је епиводним призорима раширен на пет чинова. У „Олинти«“ се догађа ово: Олинта је Шпањолка, а звала се у својој домовини Марта. На свом путу кроз Шптањолеку, заљубио се у њу гроф Дурмитор, и, не познајући њен „предживот“, увме је себи за жену. Али повративши се у своју домовину (само, на жалост, не знамо, која је то домовина и где се збива цео догађај) нашао је дивну и честиту кнегињу Веру, којом се оженио, по што му је пријатељ доказао, да је Марта мртва.

У 1. чину видимо све особе, које су у драми. Већ у 1. чину појављује се и Олинта, као „славна и гласовита“, дмимондовица, равблудница, која је дошла да равори дурмпторову брачну срећу својим брачним уговором из Шпањолске. Она неће да му прода ту исправу и његова писма, премда нам у 4. чину брат олинтин докавује, да је она само по његовој вољи дошла овамо, да од Дурмитора измами већу годишњу ренту. „Калосна, Вера, коју муж нехотице напушта, долави инкогнито Олинти, те јој баци у обрав реч „ништарија“, на што Олинта пред својим и вериним мужем тражи од потоњега, да је брани као своју жену од „своје метресе“. То је гром, који на свршетку 3 чина раворава брачну срећу верину и дурмиторову. То је и вршак те најетектније сцене „Олинте“, која је, изврсно приказивана, прва побудила опћинство на живахније одобравање, док су прва два чина оставила гледаоце готово посве хладне.

У 4. чину после најбоље сцене, која је у драми, после сцене ивмеђу Барнаве, „брата олинтина“ и Олинте, долави Вера, те савладавши и бол своји понос свој, моли пропалицу жену, да се смилује бар њевином детету и да се одрекне правога имена њена мужа, по што се она с њим у Шпањолекој под измишљеним именом венчала. Она то одбија, ма да Вера и на колена пред њом пада. Дур. митор, који у тај мах долази, сав сломљен и: очајан, хоће да задави несретницу, која се усудила понизити његову жену, али га задржи Вера, рекавши му уједно, да се одлучила, и да ће њихово дете носити њено име.

· Радња петога чина догађа се на жељезничкој станици.

Олинта се покајала, те долави да прода право на име своје оцу верину за годишњу ренту од 15.000 Фор. Она потписује уговор и у повеликој тиради, у којој признаје, да никада није онако љубила, као што је сада видела да се љуби, измоли опроштај верин. Писма, која доказују, шта је и ко је, раздере и пада на колена пред Вером. Гроф Одо Дурмитор, дирнут болом и кајањем своје прве жене, баци у ватру исправу од ње потписану, која би је за увек срамотила, и прошапута реч: „Праштам ти!“

— Олинта задовољна и сретна тим, што су је подигли из блата, оде сломљена болом, желећи, покајана, свима само добро. У искреном разговору опростили су једно другом и Вера и Одо, те је наде, да ће се они још сретно састати у заједничком животу. Влак одјури, а барон Ван дер Хел дотрчи узбуђен к Дурмитору и његоту пријатељу, те им јави, да се догодила ужасна несрећа. Олинта се бацила на пругу, те је локомотива смрвила. За Ода је та жељевница постала жртвеник прве љубави, преко кога не сме да иде, те ће чекати док се сагради друго жељевничко крило, којим ће моћи „около“ доћи до своје Вере.

Пред посве пуним гледалиштем прикавивало се, с невим изнимкама, доста добро. Веће улоге биле су у правим рукама, док су маћијски обрађене партије приказали невешти и неокретни почетници веома неспретно. Треба само да напоменемо г. Сама, који с грофом Состеном апеолутно није знао шта да почне. Олинту је приказивала гђа Ружићка-Строцијева, којој за вољу као да је читава „Олинта“ и написана. Све стране раввратне жене, која хоће да страсно љуби, а не може, јер је скров и скров покварена, жену пуну научених тирада, између којих гдегде ипак провирује и остатак срца, прикавала је гђа Ружићка-Строви вештином, која нам је повната из пређашњих њених сличних партија и која је ваљда и спасла рорауеров комад — бар за време.

Г. Фијан у партији грога Дурмитора, о којој се не може рећи, да је сретна и симпатична Фигура (ако је у опште и икоја Фигура у „Олинти“, можда осим Вере, симпатична) није био ни више ни мање, но што му је писац прописао. Ми и сумњамо, да ли би се дало тлумачком вештином попунити оно, што није из пишчеве руке изишло потпуно.

Улоге гл. Љуштуре, коју је приказивао г. Савић, и Саламона Сајфенштајнера, коју је приказивао г. Сајевић, биле су посве добро решене. Само је потоња, за саму драму посве сувишна, И г. Симић приказао је добро кнева Боротина, вамо бисмо тражили од њега у трећем чину малко више осећаја родитељекога, место поноса кнежевскога. Г. Милан, као барон Ван дер Хел беше веома добар — улога као створена за њега. Претихо изговарање, које је кодг. Милана прешло донекле у обичај, није јуче сметало равумевању, јер се синоћ тога чувао. Хвала му ва то. Иг. Анић није био лош као пл. Орбан.

Имамо још споменуги г. Мандровића, који јеу маленој улови Барнабе створио ремек-дело. Четврти чин, да није Барнаба био у његовим рукама, неби ни могао бити могућан. Напомињемо и гђицу Грбићеву, којој смо веома вахвални, што је омогућила представу, ма да још није дорасла, да прикаже онако велику и тешку пар-

НЕ

тију, као што је Вера

Издаје управа српеког народног позоришта,