Позориште

=о ов 95 оф

не би дали још и ниже место. Главније улоге биле су у рукама гђе 4. Ружићке, г. Димитријевића, т. Суботића и г. Ђурђевића, који је у улови Андрије Миљевића први пут ступио код нас на позорницу.

Као прву улогу код нас изабрао је г. Ђурђевић тешку и имао се много да бори са Андријом Миљевићем, којега је зацело најтеже приказати потпуно иокругло у „Граничарима“. Зато је зацело и ишло тешко г. Ђурђевићу и није могао решити тешку задаћу, али ју је ипак решио ако и не на потпуно задовољство. Судећи по томе, како се г. Ђурђевић усудио узети баш Андрију, да нам се први пут прикаже, рекли бисмо, да је био од бољих снага у друштву, из кога је дошао у српско народно позориште, а, судећи по представи те улоге, изгледа, да ће

| бити бар од средњих снага у овоме друштву, | само ако узима воље и ако се уструди, јер без.

тога ниједан глумац нема глумачке будућности. Г. Ђурђевић се кретао већином споро и замишљеног израза у лицу, говорио је такође спорије. За приповедање жени, шта се збило у Италији с њиме и Чујићем, није говор баш спор, колико је одмерен, али при сукобу са Савом Чу-

· јићем у крчми морао је живљи бити па и много

више жестине показати, ма да је нарав Андријина мирна; оштрији и бржи морао је бити ну шуми после убијства Бочићева. Његово кретање није увек одговарало речима, више пута су руке заостале за језиком а неки пут је језик заостао за рукама; у опште је руке незгодно мицао, ширио и савијао а сувише је то радио приповедајући жени пред кућом. Г. Ђурђевић није могао потпуно да прикаже ни душевно стање, душевне потресе, којих је тма у Андрије Миљевића. Цело вече био је и сувише тужан, зато баш онде, где је највише требало, кад се са женом опраштао у тамници, није могао довољно обележити тугу, бол па и страх. Џотреси душевни морали су тада јаки бити, иначе се неда протумачити, зашто пада у несвест и зашто полуди. Колико је г. Ђурђевићу теже ишао Андрија, док је при себи био, толико му је пошло за руком, да лудог Андрију вешто изведе и ту му се мало шта може приговорити. Појава г. Њурђевића на бини од лепших је, а глас јасан, звучан и пријатан.

Гђа Ружићка могла је горњег вечера расплакати све гледаоце, јер јој је улога тако доносила, вна је имала да прикаже тужну страну своје -вештине. Као јуначна граничарка, којој срце пуца, на коју се терет сваљује, и сама га сноси, јер дете није довела у тавницу, није лако малаксала и није малаксала тако, да — сви плачемо с њом за Андријом: призор у тавници био је од њене стране вешто али и одмерено изведен, пред обрштарем је ишло већ живље, јер је

требало доказати, да јој је муж невин. Можда ју је у тавници помео онај мрки и грозни поглед наредника, који баш ни искре сажаљења није имао према несретнику, који ће за сат умрети. — Г. Димитријевић је као Грга био добар но ипак му приказ није испао потпуно округао. Комичне сцене извео је добро, али пред обрштарем, кад му је оно у брк морао рећи, био је више смешан но достојанствен и озбиљан, са лутком и чутуром добро се владао, исто тако и са собарицом, која је у гђи 1. Хаџићевој нашла, добру приказивачицу. — ЈГ. Суботић није први пут приказао Саву Чујића изврсно: његов потмуо глас, спор говор и смноро кретање одговара потпуно пробисвету Чујићу. — Смиљанићу (Љ. Станојевић) је сметао мек глас и одушевљење за ствар, коју брани; он је више приповедио но бранио. Остали су своје вршили, како је који умео.

Граничари су приказани пуном партеру и препуној галерији а доста празним клупама, особито предњим. -М.

позовРи ш' Е

# (Народно позориште у Загребу.) Марцел Роси као гост. „Нар. Нов.“ од 6. марта пишу: „Синоћње вече беше наставак Росијевог славља. Уз дупком пуно позориште орило. се громовито „живио“, а пљескању небеше краја. Прва занимљива тачка програма „Велики концерат“ од Вијетана изведен је како вамо уметнику доличи. Кад га је одсвирао, одликован је уметник красном лиром од цвећа; а после многотрајнога изазивања придодаде млади уметник још једну пијесу „Вечерњу, песму од Ш'умана“, приређену за гусле од Јоакима. Друга тачка програма „Фаустова фантазија“ приређена од Вјењавскога пружила нам је прави ужитак. Ту су састављене најлепше арије обљубљене нам опере „Фауста“ и то на најтежи начин. Особито нас је занимала „врагова песма“ и „валчик“, које је г. Роси, ма да су врло тешки, извео таковом тачношћу и чистоћом, да смо му се дивили. Да како, да је иза тога следовало пљескање, какво човек само помислити може. На то предан је уметнику прекрасан лаворов венац са тробојном врпцом. Млади уметник, ганут неисчекиваним одликовањем, одгуди нам још две пијесе, од којих истичемо његову властиту композицију мали један „Зећегхо“, који доказује дар за красне складбе. На свршетку био је небројено пута изазван и тако се опрости од нас у слављу.“

% (Рубинштајн) гласовити компониста опере „Нерона“ добио је приликом приказа те своје опере у Петрограду скупоцен лаворов венац од сребра, који су му предали „најзнатнији представници руске уметности.“

Издаје управа српског народног позоришта,