Позориште

[в

По уеси

престано страда, пати итрпи, он је од почетка до |

краја пасиван. И ако он ништа не ради, око њега се плету и гомилају догађаји, које он својом пасивношћу, својом нерадњом и попуштањем, пушта да расту и напредују. Но у истој мери расте и унутрашња, душевна борба у Максиму, и ми у исти мах гледамо, како га с једне стране спољашњи догађаји надкриљују, а с друге стране како га душевна борба ломи и сатире. Максим је по својој пасивној природи слика и прилика шекепировом Хамлету, само што им је душеван процес обратан, јер док у Хамлету рефлексија савлађује осећања, дотле осећање у Максиму угушује сваку рефлексију. Па и ако пасивност хамлетова налази свога мотива у његовој сувише скептичкој души, што код Максима није, опет је зато Максим и од Хамлета пасивнији. Ово је поред онако развијене осетљивости, као што је максимова, врло чудновато; но екеспликација пасивности максимовој лежи у ситуацији, у коју Максим долази, у испреплетеној, укрштеној борби разних осећања његовога срца, која и у тој великој борби једно другом држе равнотежу и недаду да се једно од њих осили и над другим да влада. И баш тиме добија и карактер максимов, ма да је пасиван, неку особиту драж. Упада у очи чудновата сличност између Хамлета и Максима у избору ередстава, кад оно један и други у акцију ступају. Хамлет бира глумце и глумачку представу, којима он свој сопствени састав пружа, да га употребе. Максим тражи гуслара и ради то исто с њиме. Па и у овој прилици одудара максимова павивност од хамлетове. Док Хамлет то чини сасвим промишљено и док се задовољава са својим подузећем, Максим чини то у наглости срца, и одмах се затим већ каје за оно, што је учинио, — каје се за оно мало, што је био активан. Активност његова севне још једанпут и опет у страсном заносу, кад Милоша убије, али јој је ту и крај, јер одмах затим и Максим сам собом пада.

И око овог, овако пасивног јунака знао је Лаза Костић исплести читаво клупче од догађаја, састављено, из једног јединог конца, коме је опет зато ми почетак и свршетак у самој личности главнога јунака, Максима Црнојевића.

Што пак особито драж овој трагедији даје, то је онај шекспиреки дух, који ју провејава и облива.

Пре него што пређем на сам приказ морам

се дотаћи једне веље невоље. (Свршиће се.

ВОЗОВИ РЕ. # (Карло Ларош) У Бечу је пре неколико дана издануо Нестор немачке позорнице а дика

бечког дворског позоришта, Карло Ларош, у де-

амо није више глумовао, али није био ни пензијонован. За заслуге му сматрали су га за доживотног члана дворскоме позоришту те му давали и потпуну плату. Но и до пре четир године био му је положај на дворском позоришту у последње време изузетан. Чим пролеће гране, отишао би у Гмунден — тамо је имао лепу вилу, — те би тамо провео до новембра, У новембру се свагда враћао у Беч и онда је по који пут изалазно на позорницу.

Ларош се родио у Берлину 14. октобра 1194. У Дражфђанима је први пут играо на позорници године 1811. Од то је доба остао позорници веран. 1822—1888 глумовао је у Вајмару. Ту је засновао свој лепи глас као вештак, ту му је велики Гете дао тежњама вештачким правца. У | Гетовој је кући био мио гост те га је Гете сам | учио погдекојој улови, као н. пр. улози Карлоса 'у „Клавигу“. Од 1884 је члан бечког дворског | позоришта те је битно допринео слави тога завода. Играо је и у драми и у шаљивој игри најразноврсније, но свагда важне улоге. Као јунак, интриган, нежан отац, бонвиван, глупан, свагда |је умео створити вештачки изведену слику. Од улога у комадима који се и на нашој позорници дају, играо је Ларош Вурма у „Сплетци и љубави“, краља Филипа у „Дон Карлосу“, Геслера |у „Вилхелму Телу“, Борлеја у „Марији Стјуартовој“, Лира у Шекспировом „Краљу Лгру“, Шајлока у „Млетачком трговцу“, „Мишела Перена“ у истопменој шаљивој игри Француској, што је имамо у преводу покојног Лазе Телечког, им т. д. Сећамо се,да смо га концем године 1816. имали прилике видити као сеоског кнеза Адама у Клајстовом „Разбијеном крчагу“ па да смо се дивили уметничкој снази старчевој. | Као уметник првога реда одликован је био | Ларош многим знацима признања. Од Његовог | Величанства добио је орден жељезне круне аи страни су му владари изразили допадање своје. Г.

# (Добровољно позоришно друштво у Никшићу.) „Из Никшића“, плаше „Глас Црногорца“, „добисмо радосну вест, да се п тамо склопило добровољно поворишно друштво, које је наумило да даје представе, па је већ и отпочело свој рад, јер како нам отуд телеграфишу, већ је тамо у четвртак на вече са сјајним успехом, а уз многобројну посету народа, представљана „Слободарка“, трагедија Манојла 'Борђевића-Призрен| ца. Бадава, Никшићи сустопице за Цетињанима! Не даду им баш, да се сами ките лавориком ! Тако и треба! Као што нам оданде јављају, „Олободарка“ је тамо одмах сутра по други пут претстављана. Срећно да Бог да!“

Издаје управа ерпског народног позоришта.

ведесетој години свога живота. Од четир године.

јр

+ие