Позориште

—=6-> 114 зоже—

и краља Јакова [. на измаку 16. а у почетку | 17. века. Премда није узимао свога градива. само из домаћих прича него и из старих дотађаја, и из талијапске књижевности, али је. ва то ипак задржао својима умотворима, посве | народан карактер и по духу и по облику. По-

тона | 0

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Ђурађ Бранковић. Драма у 5 чинова, од К. Оберњика, превео и за српску позорницу прерадио Јован Ђорђевић. — Госп. Т. Јовановић, редитељ краљевског српског народног поворишта у Београду, последњи пут као госту насловној улози.) __За опроштајну улогу своју изабрао је цењени наш гост Тоша Јовановић седога деспота Ђурђа те њиме завршио своје кратко, али најлепшим успехом крунисано гостовање код нас. И завршио га је исто онако дично, као што га је започео и продужио био. Џа ипак не можемо а да специјалној својој примедби одушке не дамо, да не изречемо пресуду, која нам лако може бити осуда, ако не будемо доста јасно обележили становиште своје. Наше је мњење и уверевње, да је продужење гостовања Јовановићевог куд и камо претежније од почетка и завршетка. Доста је то поодавна — Тоша је Јовановић био члан земаљског позоришта у Загребу како смо се уверили, да је Дистингвирани глумац тај јединствен конверзацијони љубавник и бонвиван. Таква сретна смеса ноншалантнога и финога салонског кретања, импозантне, симпатич- | не појаве и ексквизитних манира није нам исти- | ну рекавши ни у једног српског глумца досад тако пријатно уочи упала, као баш у Тоше Јовановића. Ша ето зато нам је продужење Јовановићевог гостовања било да рекнемо само интересантније него почетак и завршетак, јер смо у продужењу томе видили Тошу Јовановића као — специјалитет. У натпису оном на свили свежега венца, што су га пријатељи уметникови и поштовачи му иза трећег чина у »Бурђу Бранковићу“ за успомену дали, крулнији бисмо слови, да је од нас зависило, дали били сложити продужење-Гајетана у „Маркизу Вилмерском“, него што је сложен био почетак-Шајлок и завршетакЂурађ Бранковић, шат бисмо тиме милога госта пажљивим учинили били на то, да се нарочито и опет нарочито наслађавамо његовим створовима врсте Гајетанове те да би другом приликом, ако опет узмора бити само пропорција 2:1, већи део одношаја био на страни те врсте.

што око 1648. буде он готово заборављен у Енглеза, поче му се народ од почетка 18. века, опет дивити, а у Немачкој његови драмски послови потискоше француске угледе, како се Лесинг п Хердер њих латише.

(Наставиће се.)

Само ће зао језик моћи рећи, да смо специјалном примедбом својом хтели и најмање окрњити цене „Њурђу Бранковићу“ онаквом, како га је Тоша Јовановић интерпретисао. Та били смо и ми међу онима, којима је Јовановићев деспот шиљући два своја сокола од себе и благосиљајући их измамио дивљење и наклон до земљице црне. Толико истине, њежности и осећаја ретко кад дође на даске. Па кад томе де споту дође до ушију тужни глас слепога мезимца, глас нејакога Стевана, е, ту већ ијоле брижан гледалац мораде застрепити, да ће честитога уметника задесити зла коб Мађара Гавре Егрешије. Баш то, што јединствени онај конверзацијони љубавник знаде тако силно и потрести, најбоља је „лекарска сведоџба“, да по жилама Тоше Јовановића тече чиста крв уметничка првога квалитета.

Госта су својски потпомагали Димитријевић (Првур), 1. Лукићка (Стеван) и Лукић (Мурат). Као Мара нам је, и крај више од десетине година, Милка Гргурова и сувише у лепој успомени а да бисмо Марији Рајковићки могли кроз прете прогледати стереотипни њен идијом говора и осетну оскудицу жара и осећаја, невешто претрпану звучном декламацијом. Т.

(Недељни ред позоришних представа.) У уторак 13. марта први пут: „Фуртамболови“. Позоришна. игра у 0 чинова, написао Емил Ожје, превео Бранко Мушицки. — У четвртак 10. марта: „Дон Цезар од Базана“. Позоришна игра у 0 чинова, написао Диманоар, превео Н. — Г. Милош „Цветић, редитељ краљевског народног позоришта у Београду као гост први пут. — У суботу 17. марта: „Тренгоаре. Позоришна игра у 1. радњи од Т. Банвиља, превео Јован Ђорђевић. За тим: „Шоља теја“. Шаљива игра у 1 радњи, с немачког превео ГР. Гершић. — ЈГ. Милош Цветић, редитељ краљевског српског позоришта у Београду као гост по други и претпоследњи пут. — У недељу 18. марта: „беоска лола“. Позоришна игра с певањем у 3 чина, написао ЈЕ. Тот, превео и за српску позорницу удесио С. Деска-

| шев, музика од Д. Јенка. — Госпођа М. Две-

ке

у бу _|-