Позориште

Ф

на

„весељу

—==> 189 нео

личио према неком тону оних жидова, који имају слаба појма о хрватској штокавштини. Народ се прилично држао, а мала Анка даје пуно наде, да ће бити једном велика а која ће освајати срца позоришних пријате ља

% (Еетудијантина еспањола.) За време бављења шшањолских ђака у Загребу свеучилишно тамбурашко друштво примило је „Шпањолце“ врло лепо, друговало је цело време с њима, па их је шта више позвало у своје просторије, да прегледају сродне инструменте, наше домаће тамбурице. „Ноћас после концерта“ као што јављају „Нар. Нов.“ приредили су наши тамбураши Ђаци својим шпањолским колегама у славу комерс код Липе. Дворана била је дупком пуна. Створила се ту права ђачка весела забава. Столоравнатељем би изабран правник госп. Харамбашић, који је

Шпањолце врло красним хрватским говором поздравио. Пошто им је здравица протумачена, један од шшпањолских ђака одадрави..

Касније било је здравица на шпањолском, Француском и талијанском језику. Наздрављало се домовини, пријатељству, красном сполу, ђачтву, колегијалности, како је то већ обичај у Хрвата. Шипањолци беху изненађени толиком колегијалношћу, а тронути толиком гостољубивости. Они рекоше, да оу већ много света пропутовали, али да тога јоште нису доживили. „Када би вас, браћо“, рече један од њих, „нанела срећа у нашу домовину, дочекамо онаквом гостољубивошћу, какву смо ми само од вас сада научили; будите уверени, да Загреба нећемо никад заборати“ и забави касне ноћи.“

орила песма уз тамбурање до

# (Народно позориште у Загребу.) Пре неки дан давана је „Белиалова кћи“, од Рудолфа Кнајзла. „Нар- Нов.“ пшпу о тој позоришној игри и незиној представи ово: „Белиалова кћи“ започиње лакрдијашким акордом, прелази за тим у тон озбиљпе тенденциозне драме, кога се само кратко време придржава, а онда се опет истргне из драмског колосека, те се заврши у потпуном тону покладне лакрдије. Тако се замеће вредност племените тенденције драмске, која иде за тим, да жигоше химбену побожност, која се продаје, лукаво пожртвовање, којој је и темељ и цел највећи егоизам, али тако постаје „Белиалова кћи“ недељном лакрдијом, која својим лакрдијашким ситуацијама може да забави помешано недељно опћинство, макар да траје нешто предуго. Зато је сухом иначе репертоару добро дошла и та шаљива игра, кад немамо сила, да се дају праве комедије старога као и новога репертоара, који се још за сада налази у рукописима позоришне или управитељске библиотеке.

гледаћемо , да вас |

Тако се у |

Синоћња представа текла је доста глатко и |заокружено, а неки призори били су шта више веома добри. Кћер Белиалову, Клару Валфридову, представљала је госпођа Сајевићка, коју жалибоже доста ретко виђамо на позорници. Синоћ је имала госпођа опет једну од својих изврених и успелих вечери, ма да је „Клара“ малко подаље од њенога индивидуалнога значаја, глумачкога. Готово човек неби веровао, да може наша вредна глумица двадесет-годишњу девојку-ФилосоФку онако живо, изразито и свестрано приказати, а приказала ју је доиста тако. |Жеив, јасан и мелодичан говор, којим се госпођа Сајевићта обично одликује, помагао јој је особито синоћ у великој говорној партији, те је | успела и потпуно заслужила вишекратно одобравање опћинства.

Велика и тешка партија Вајланда, кандидата теологије, беше у рукама г. Мандровића, који ју је обичном својом вештином од прве до последње сцене, у колико је према пишчевим речима могао, природно и доследно извео. Међу тим сам писац није јасно и потнуно веројатно приказао душевни процес кандидатов, његову метаморфозу из пренапетог и верски ексалтираног теолога, који сваку земаљску радост забрањује, у заљубљенога, земаљском љубављу занесенога и на све приправнога младића, ком се сада тек очи отварају, те види, у какво. је друштво доспео, и како је био варан и завођен женом, која је персонификовано претварање и себичност. Зато није ни г. Мандровићу пошло за руком, да нам тај прелом у духу и срцу теоло|гову посве веројатно и довољно мотивовано прикаже. Како нагласисмо, није то његова кри"вица, јер је учинио свакако више, него што му је писац дао прилике да учини. — Кену лу| каву, химбену, себичну п одурну у сваком по|гледу приказивала је гђа Флидер лепом вештином. Гђа Флидер напредује готово од представе до представе, те је већ постала сила, која се | даде изврсно употребљавати. Само се на једно неможе млада гђа да одлучи, да се примерно

маскира. — Т[. Милан представљао је властелина Костана добро, као што — обично приказује умировљене часнике. Г. Спјевић заступао

је елеменат лакрдијашки, те је угађао галеријском општинству као | а г. Анић у својој повећој улови Варнберга, показао је за почетника пуно вештине и г, лумачке рутине. Епизодисте су вршили своју дужност посве пристојно, а гђце Фрајденрајхова и Чајкова специјално су доказале, да им је грло јако и снажно, када треба брбљати, викати и своје заручнике ружити. Гледалиште је било готово дупком пуно,“

Издаје управа ерпског народног позоришта.

Њ

—–=и ~ +

ки