Позориште

Каин

—= >> У

Стодава По

НовомЕ САДУ У УТОРАК 27

· МАРТА 1884. = –—

ТЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

— соја за Нови Сад 19, а на страну · 60 новч. месечно. —

Претилата се шаље администрацији „Позоришта“,

у матичином ставу, у Новоме Саду.

РУСКО ПОЗОРИШТЕ.

(Наставак.)

Друга нам комедија износи као главну осо-|не смеју прекорачити мали људи. То је спора-

бу опет девојку с идеалним назором о животу. То је Нађа Муронова, учитељица женске гимназије, кћи осиромашенога племића, који није ни за какав посао. Муранова је на представи, која је давана у корист сиромашних ученица гимназије, показала свој изврени дар за драмску уметност. За то се сви њој клањају, а богаташица Бјелојарска, мецела у сукњи, која је из суште таштине готова да расипа новце, хоће, да је уведе у више гувернијске кругове и да јој помогне, да дође на главну позорницу. Али а не ће да јој се клања, па се оппре њеној» жељи, да се представи богаташу и „добротвору “, месном трговцу Журанину. који је наумио, да приреди представу у славу доласка министровог. Муранова га највише дражи против себе тим, што оснива у вароши заједно е идеалним Каменчских, мужем гимназијске управитељице, задругу за међусобно помагање за бедне грађане и занатлије. Разјарено, завидно „више“ друштво почне је бедити с непоштених дела, па како је и њезин отац у лакоумности својој узео новце од заљубљенога пуковнискога благајника и проиграо их на картама, то јој пропада глас. На гимназијекој екупштини главни њезини непријатељи Бјелојарска и Журанин искључе је из учитељеког збора. Управитељка завода брани је постојано, али бадава. После тога нуди „заматорјевши“ генерал Пружов остављеној девојци своју руку, али она, љубећи у души својој Каменскога, не прима понуде, већ одлави у Москву.

У комедији тој црта нам се свет онаког морала, по ком мрва подлости не шкоди, а поштење мора имати својих граница, којих

вум са савешћу, али у место једне особе имамо пред собом цело друштво. Свршетак је комада веома сличан месту, које смо навели из глуме „'Таленти и штоватељи“.

Сужово-ћобилин спада међу старије писце. Његово „дјело“ наппеано још г. 1862. штампано је тек 1869. Цензура није допустила да се изнесе на позорницу.

То је тенденциозан комад, па за то не може бити више сликом еадањега живота. Он је могао бити занимљив само онда, кад су биле још оне прилике, које су у њему нацртане.

Сухово-Кобилин написао је само три комедије, односно трилогију, јер су два последња комада наставак првога.

Писац је чудњак, што му ипак није сметало, да напише с успехом комедију: „Свадба Кречинекога“, која се особито у провинцији још и сада у велико допада.

Кречински је препредени лопов, светска протуха најгоре врсте, али уз то веома окретан, кицош и играч. Пошло му за руком, да стече себи наклоност Лидочке, кћери богатога властелина Муромскога, извренога економа, али слабога џентлмена, који је против своје воље био приморан од своје сестре, да станује неко време у Петрограду. Кречински му се, до душе, не допада, али поклоњени му лепи бичић, као и превејаност протухе, на брво га савладају. Опомене суседа Нелкина, који воли Линочку, не могоше победити замамљиву лажљивост Кречинекога. Али овом прети сваки час опасност, да га одаду веровници, ако не поплаћа бар главнијих својих дугова. да то помоћу свога пријатеља и покорнога слуге Ра-

5).