Позориште

— Бо буеде

Полоније. гологлав, раздрљен, а чарапе

на чланке су му па; ле, прљаве;

Шта хтедох рећи Хте едох, свеца ми, к'о нешто рећи. Где сам оне стало

Риналдо.

ко крпа блед, дршћу му колена, у погледу му тако страшан бол, к'о да ј] из пакла јадан утекго, страхоте причати.

Рекли сте, „јамачно пристати,“ ил „друже“, ил

„господине“. Полоније. |

--15- А Полоније. Полудио, љуби те. | Офелија. Овако ће: „Младића тога знам; Ја не знам, оче, ипак ми је страх.

Јуче та БЕДОо ил' АДИ | ил" тад, ил“ та Д, сатим, ил' тим, па што но реч, | коцкао се љуто; онде беше п' јан, 5 лоптању се онде побио;

Ј.

| Јамачно, рекох, пристаће, — да, да;

Полоније. | Шта рече2 | Офелија. Руку мг вабаци главу, рубом опружив, а другом руком преко чела евог,

ил видех га ућ: у какав б: лу дни дом, узе жестоко, спрјеч – |. »“ и прочаја. Сад видиш то; тако ћеш упецат“ на мамак лажи штуку истину. у, лице Пе се тако загледа,

Тако се зна, доветљив, мудар ум ко да 0 га црто. — Тако подуже: довијатп, савијал, засести, На послетку — затресе руку ми, те заходећи наћи прави пут. и трипут махнув главом доле гор, Тако ће ти помоћи савет мој, дубоко, тако боно уздахну,

да дознаш сина мог. Разумет, а2 ко да ће му се снага распући,

- Ко да ће евиснут'! За тим, пусти ме,

Риналдо. . и окрену у зазумем, господару. окренутим лицем на раме, : п - без очију погађ'о је свој пут, - а без очију на врата погоди, ИН непрестано на мене гледајућ'. Рипалдо. та Полоније. Мој добри господару. _ П – Хајд' самном сад: да видим где је краљ. | 5406 Та то је сушти занос љубави,

Мотри сам, да знаш како се влада. Риналдо. Јамачно. Полоније.

жестином својом себе сатире,

а вољу тера у очајни рад,

к'о страст ма која друга под небом, што мучи нашу нарав. Бојим се Што Да ж му скоро преку рече реч

Нек учи свирку. | Обали Риналдо. |- Не, драги бабо, ал сам одбила 2 – Знам, господине ! сва плема му по заповести вам, 606) доласку заступила му пут. Долази Офелија. Полопије. Полоније. да то је махнит. Вр: ло ме је жао, У здрављу ! Гле, Овелја 7 Шта ћеш ти што бољом пажњом ја не мо трих на њ: Офелија Ја мишљах, шала, превариће те.

Јух, оче, ала ми је било страх !

Полоније. за име Бога 2 Офелија. У мојој соби, оче, шијем ја, Ал ето преда м кнеза Хамлета, —

А за што,

Проклета сумња! Кад је човек стар пренатли му се често смотреност,

к'о младима што пажња малакше.

Сад хајд'мо краљу, он то мора знат'; притајати донело (' већи ја; Д,

нег' мржње што ће, издат љубав сад.

(Оду.)

(Наставиће се.)

р;