Позориште

— бе Ори 55

еј СО љезј—

владалаца не ће стећи већег поштовања, него ли што га има, баш кад би му муза потамнела све кнезове-песнике светске књижевности. Шта више, његов положај доноси собом, даму отуда мора потећи више зловоље и срдње, него ли чистог уживања и искреног признања. Као самодршцу није неоснован, него је управо раздражен му страх, да би га они око њега могли обасути ласкањима.

„Шта ви о томе мислите 2“ — питаше ме он, кад меје иза друге представе примио. „Али искрено: помислите као да је писац прости Куч или Пипер“.

„Није баш лако, Височанство, изрећи о томе пресуду. Говорити Вама о извреностима дела дела, то је менитешко, колико и и обраћати Вашу пажњу на погрешке, које сам приметио. Али ја у томе морам признати, да је основна мисао узвишена, да у заплету има праве трагике, карактери главних лица изведени су психолошки истинито, а борба моралних противности, у сукоб доведених моралних опрека, подигнута је до највећег степена. Што се тиче споредних страна, оне су више занатлијске него ли уметничке природе; нису потекле од оскудице надахнућа или зачећа, не што би биле слабо разложене пили пепхолошки криво изведене, него морају се томе приписати, што нисте упућени у еценичне ефекте, (што није чудо) у обичне позоришне обичаје и кулисне доскочице, те се по томе

могу лако уклонити“.

После неколико дана рече ми, да ће рукопис уништити. Ја мислим, да то није било изазивање, него по свој прилици израз зловоље, по што је покушавао да поправи дело своје, што му ваљда није испало за руком. Наравно, настојао сам, да га одвратим од тога, п ја држим, да сам у томе успео.

Али још једна са свим друга непого- |

да може му настати од тог обожавања

најнежнијој страни,која је у сваком човеку од духовне способности, по песничкој свести.

Кад он у пркос свему томе — а ја сам уверен, да он потпуно нознаје све те околности — није ипак могао на ино,

да драме не саставља, и кад се не боји предати их јавности: без сумње мора то бити унутрашњи нагон, непзбежна душевна потреба, која га је на то навела. Он осећа потребу, да обилатост моралне енергије, богаство духа и осећаја, што већи део његових другова излива у изјавама са свим друге природе, употреби за најлешшу _Форму, до "које човечја природа допире.

Предмет узет је из оног врло занимљивог доба у историји Црне Горе, које је, концем петнаестог века, са пропасти династије Црнојевића и оснивањем теократске монархије, владичанства, имало свој завршетак. '

Први чин почиње монологом Станка, млађег од двају синова изнемоглог старог кнеза Ивана Црнојевића, у престоници Жабљаку, на Скадарском језеру. Тешко му је у пустој кући, тражи слободан зрак, планину, лов и пустолов, коња и девојака, али само своју девојку, дивну Даницу, кћер старога кнеза Перуна. Полави у лов, али у томе ступа његов брат, престолонасљедник кнез 'Корђе, да од њега добије пристајање на неке важне државне послове. Али Станко није вољан бавити се око тога, и на поуку свога брата одговара тим, да стане метати све пружене му пашпре, један по један, на своје ловачко копље, а кад га Ђорђе стаде укоравати, он му пребацује што се са „латинком“ верио; јер Борђе је испросио ћер дужда млетачкога. Он ће му на реч одговорити и казати, да је то

венац за невољу; кад би по његовом срцу ишло, он би само једну изабрао. „А та

је 2“ — „Даница“, —- вели Борђе и одлази.

драмске музе. Осим својих ласкатеља, он Ватреним љубоморством у прсима остаје зе 5 ; д | > - : се има бојати и ласкатеља својих поли- Станко сам, п црне елике будућности по-

тичких · непријатеља, који би – највећу - насладу нашли у томе, кадби га ударили по У пе

дижу му се пред очима. Већ види како девојка подлеже мамку, да постане кне-

~

.,

а 725 ву