Позориште

о патња па

са

они

вео У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 4. ЈАНУАРА 1886, љоо—

На а

4 РОДИНА 11.

Ре –- 2“ +

Јо

ЕН (0 а | 303. > пе

ПЋ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излави ва време бављења позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака.

— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

О МАХНАМА ГЛУМАЧКИМ.

(Свршетак.)

Махна је глумачка и то, кад се на пробама пгра као од беде. Уздајући об У себе, да ће се на самој представи моћи потпуно одужити својој улози, многи глумац долази на пробе као од неке невоље, а то чини толику штету представи, да се не да ничим накнадити.

Колико је сваком глумцу посебице од користи проба, толико је од користи и за целину и округлину представе. Залуд ће поједини глумац п највећу пажњу поклонити својој улози, ако је у целини, ако. је у заједничком суделовању није проникао, ако јој значај према другим улогама. није измерио.

А шта да речемо о целини представе, у којој се напред мора оценити и најмања улога према утицају, који се па нтује од представе 2

Познато је, колику важност приписује пробама, особито у новим комадима, свако | добро уређено позориште, коме је одиста. стало до уметничкога напредовања. Не две и три — ни десет проба често нису довољне, да би се могло пред публуку « пуним поуздањем изићи. Тако у Француској по дванаест до петнаест пута пробају често и незнатне комаде, па их тек онда приказују. Џа и у бечком дворском позоришту чувени Лаубе није никад до пустио да се какав комад представи, док није држао бар осам проба. А шта раде наши неки глумци 2 Није доста, што на пробама не пазе довољно на сваки покрет, на сваки израз, на сваку примедбу и поправку, која им се каже, него и својим улогама

| |

(умрђо 22. септембра 1863. у 14. г.

не поклањају толико пажње колико би

требало. Док евеени глумци у таквим приликама и сами траже од управитеља или

редитеља нека обавештаја о својим уло-

гама, наши многи глумци једва чекају, да

њихов ред прође, па безобзирце бегају са.

позорнице. О таквим глумцима рекао је Берне у своје време: „Причали су ми о немачким глумцима, који су већ двадесет година у једном комаду излазили на позорницу, а опет свршетка његовог нису познавали, што им је много раније требало да отетупе, па су увек с места ишли у крчму, да не дангубе.“ И ми емо познавали неколико таких наших глумица, који, кад су у првом чину били готови, никад нису дочекали, да виде како ће се комад

'евршшти. Бадава си их наговарао, да бар

прочитају комад кад већ пе ће да га догледају: није помогло ништа, онп су радовали, што су „бригу скинули с врата“, а друто их се није више ништа тицало.

Али је још горе кад глумци на пробе често и не дођу, изговарајући се, да их је болест спречила.

Да ди се ту може дотерати до каква, савршенства 2

Такав немар убија сваки напредак у позоришној уметности.

Добро би било, да наши глумци проуче живот великих глумаца, па да се увере, како су еви много полагали на тачносту својој дужности у долажењу на пробе. Тако н. пр. и онај до г. 1863. најславнији руски глумац Михаило Шчепкин свога живота) за целог свог глумачког века не само да није пропустио пробе, него се