Позориште

4755

го У НОВОМЕ САДУ У

ЧЕТВРТАК

16. ЈАНУАРА 1886, о ><>—

ти

2 ТОДИНА Х1. +

ан

Јо

|||

О О -

х. БРОЈ 10. Ји

А. =

АЋ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Извлави за време бављења позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака.

— Отоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

О УПРАВИ ПОЗОРИШНОЈ.

| Свак добар управитељ мора бити душа вање, онда је деморализација већ на прагу,

позоришту, мора свуда да доспе, мора све да види.

С позорнице, а не са свога стола, ваља да, даје упутства, да улева живот у све, што се успавало. Јер само на позор-

ници виде се потпуно недостатци, с којих |

болују представе, с којих уметност пропада. Он ваља да даје без сваког одлагања, нужна упутства, и мање важних предмета.

Чим се ИФланд, као управљач берлинсвог позоришта онако прославио, ако не тиме, што је своју пажњу обраћао и на саме маленкости, што је био неуморан у вршењу своје дужности, строг према мла-

ђима у захтевима, а врло разложит иј|

поучљив у поправљању погрешака п непсправности. Сам све свуда, постао је за кратко време и тражени саветодавац, и омиљени друг и праведни судија.

Где год тога нема, где управитељ, као обично ниже позоришно особље, час ову, а час ону дужност од себе одбија с изговором: то није мој посао; где се у избору комада и дељењу улога као пи у давању уметничкога правца тера самовоља или ветрењаштво; где се управитељ безбрижно ослања на млађе, да сами врше дужност, а међу тим је неприступачан у свима приликама, где је потребан савет, разговори договор — ту наравно позориште мора пропасти. Шримете ли још глумци какву год управитељеву слабост (а ту ће увек много пре опазити него какву врлину ње-

па макар се то тицало.

рад пи у том

а с њоме растројство и распадање.

До саме управе много стоји, хоће ли позориште напредовати у вршењу свога узвишенога задатка или не.

Истина је, до душе и то, да нис једним заводом на свету није тако тешко управљати као с позориштем.

Страсти људске нигде се не истичу толико, нигде не узимају толико маха, коулико у позоришту. Грамзење за славом п хвалом, сујета п осетљивост, завист и злоба, оговарање п сплеткарање нигде немају толико маха као у позоришту.

А то не може ни бити друкчије!

Сваки прави глумац уметник мора свом душом и целим телом вршити свој |тешки задатак, а то му узбуђује душу, дражи му живце, и чини га пи сувише осетљивим. Јавна одликовања и сваковрене почасти учине још, да глумац почне прецењивали самог себе, а то му се не може баш јако ни замерити: та ко не воли самог себе!

Треба имати јакога дух и разбора, да човек не поклизне и да може увидети, да није баш тако славан, за каквог га свет држи.

Таке људе ујединити на заједнички их раду одржати у доброј вољи п лепој слози; научити их, да се не истичу него да се навикну радити заљубав целини, да би се могла постићи велика и узвишена цел позоришта: то није мали задатак, а то је задатак свакога правога управитеља.

гову), те изгуби у њиховим очима, пошто- |

но

(С тога су баш и ретке птице добри

–