Позориште
Ба
=
—бедеја 48 грсољоћ-
Уацдгеу, кога је г. Стојковић живахно приказао, и био би много бољи, да није западао у декламацију; гђица Грбићева добро се држала као Маријана ; г. Брани, као министар полиције био је добар, ал није морао бити баш онолико укочен, јер се тиме не показује достојанство, а гђица Перисова, као гроФица Паулина, слабо је узимала на ум ситуацију, у којој се налазила у последњој слици. Г. Симићу бисмо приметили, да као Рихард не мора правити комичне гримасе и онде, где нема места, те тим повлађивати некима из опћинства, да се смеју, кад је томе најмање места. Статистерија имала би се приучити пристојнијем ходању по позорници.
У Загребу. —рн—.
(„Барун Фрањо Тренн“) од Ј. Е. Томића прилично је у недељу, 17. јануара, напунио позоришну дворану. Ми, на жалост, имамо тако мало пучких игроказа, да нам се и ових неколико, што их имамо, кад се изнесу на позорницу, причињавају скоро — ексотични. Додуше, на огласима читамо „народно земаљско казалиште,“ у зем. прорачуну такођер налазимо, да постоји у Загребу народно позориште, на које земља жртвује годишње толико и толико хиљада, али од „народњаштва“ тога позоришта видимо на
веле, да су донели: Гогољев „Ревизор“ 14 Фор. Францеско-руски „Данишеви“ 20 Фор., а немачкопроблематичне „комедије“: „Књижничар,“ и „др, Клаус“ до 80 Фор.
Бројеви говоре: да наше опћинство неће народних комада, „беспристрана“ критика савесно се труди, да небуде народних — па онда збиља настаје питање: треба ли нам у опће народног позоришта.
__ О очи овакога стања ствари не ми, него онај убоги народ, за који ти листови сваки дан точе сузе, народ, који једва смаже да плати порез, има право питати, морамо ли ми „убоги народ“ да откидамо од наших сиротињских уста, да се дају хиљаде за „народно позориште“ да се бацају у крило страних певача и певачица, да се трпа у пуне џепове немачко-Францеских компониста, и то све за љубав загребачким спорте-
|менима, а домаћа драмска књижевност да је
пепељуга и размажене публике и „премудрих“ критичараг На приговор „мудре“ загребачке критике, која домаће производе мери Сардувеким мерилом, рећи ћемо пред там „убогим народом“: може ли се домаћи писац упуштати у дубље студије, кад за свој рад недобије, и неможе да добије ни толике награде, колико позоришна управа мора да плати за — преписивање парти-
жалост, веома мало. Ту ти је гасоћЕ свих могу- туре једне немачке оперете
ћих и немотућих „светских“ и поново | комада, ту видимо н. пр. како син добротвора | и отца, који је за његово васпитање жртвовао
све, награђује епитетима „ти си луда!“ — ту чујемо „културних“ лекција, да човек, који сеу младости није избеснио — није човек, — ту
видимо разних оперетних изданака, ту ћемо чути скупоцене певаче и певачице, који за једно вече однесу толико, са колико би могла једна крајишка породица живети целу годину дана, ту видимо и чујемо еве, само не — народ!
Од неког времена пише се по разним листовима о нашем народном позоришту таквим тоном, таквом малициозношћу, да се преко тога. неможе прећи ћутке. Што се тим писањем хоће, | ми нећемо да нагађамо, али шта се њим збиља постизава, то ћемо казати. Ако је господи стало, | да се народно позориште коначно упропасти, онда нека се и даље тако пише. Нико не ће да се потруди и, да види, шта говоре бројеви позо-
До душе има домаћих писаца, који се у писању лако помажу — они просто преведу по читаве призоре из туђих дела, скоро реч по реч, па онда изнесу под својом Фирмом као оригинал (а има „књижевника“, који се немуче ни с преводом, већ ирепишу е ћирилице на латиницу). Али то већ спада на „духовитост“, којој није свако вичан, као год што на пример може неко бити и хрватски Лесинг, па да у париском салону даје читати на немачком језику: Ламартинове стихове !
Све то може бити, само на хрватском народном позоришту немогу се представљати народни комади. То смо у недељу видели. Рецензентске клупе празне, а на позорници видесмо у народном оделу јунаке из Лаубеових драма и Францеских конверзационих комада. Ми се томе нимало нечудимо. То је саевим наравно, кад су се наши глумци тако рећи уживили у маркизе, грофове, бароне, банкаре и творничаре, онда
ришне благајне. Ти бројеви кажу: да је билојје, дакако, тешко наћи се у улоги Станка,
вечери, када је домаћи народни комад донео 5, фор. велимо пет Форината прихода, док и| највећа немачка глупост доноси преко сто Ф0рината. Ти бројеви говоре, да осим „Граничара“ | сви домаћи комади не могу да надмаше 100 Фор. |
чистог прихода за вече — док „Ђак ПРО
Марка, Јелице итд. Једино госп, Савић као коловођа уверио нас је, да нисмо тамо негде у Берлину или Паризу. Ово није Фељтонеки „Плаудерај“, то је жива слика и прилика нашега народнога позоришта,“ Тако пишу о народном позоришту у да-
„Пут око земље“ и — „Лумпацијус Вагабундус“ | „МЕ. Мор.“
доносе и преко 200 Фор. за вече. Ти бројеви
Издаје управа српског народног позоришта,
%
– У