Позориште

је

—еедојр 191 еобој-

Чуј и од сад наше гласе, И од сад нам буди спас! Моћном руком води, брани Будућности српске брод; Боже спаси, боже храни Српеки народ, српски род!

Једна воља да задане Сложна срца, боже дај!

Па да српетву зора сване, Дугој беди дође крај!

Да нам сину лешши дани, Да слободе сазре плод; Боже спаси, боже храни Српеки народ, српски род!“

Пеема се разлеже, а од громких, веселих гласова задрктала и Маркова Сабља, и створила се јунаку у руци. И, гле : пет векова су за вечну правду један тренут, па ко у њу верује, чује Марка, где нам довикује :

„Напред, депо! Кад вас љубав спаја жарка,

Пред вама је „Сабља Краљевића Марка“.

Да речемо још коју о композицији и приказу те алегорије.

Други део нашега приказа разликује се од оригинала, и рекли бисмо у корист. Писац „Маркове Сабље“ чувао се из неких обзира, да у другом делу јасно и отворено каже историјску истину. И тешко је бити Галијеј — бар данас веома тешко — па после батина и опет рећи: „Е риг 51 тпоте!“ Изнео је дакле, што је смео и могао, ал и то у тако лепој Форми, да му је тешко замерити.

„Ал има ко бимуи то замерио — бар са наше позорнице. С тога јег. А. Хаџић прерадио други део и место последње три слике пишчеве створио три друге. Џрвом је исправио иесторијеку истину; другом (Доситеј, Вук и Сава Текелија) дао је самоме делу више снаге и шира основа; а трећом (Олављем) избегао је колизије. Ми смо му за то веома захвални, а и писац му не ће замерити. Друга је слика чисто нужна била већ по нарави и тенденције самога појема, и хвата тако органски у целину, да не може боље бити.

дахвални смо и композитору г. Д. Јенку. Не знамо пресудити, шта така композиција вреди у уметничкој музици, али нам срце каже, да је погодила све смерове пишчеве и сваки расположај душе наше.

Што се приказа тиче, можемо рећи, да нас је изненадио. Ми знамо срества наше позорнице, па чисто нисмо могли веровати, да ће нас тако задовољити. Слике беху тако уметнички и се укусом изведене, да су нас заносиле. Лепота, хармонија, пластика и живот спојиле се у неодољив

а

ансанбл, и опиле нам око. Особито нас је занела дивота слике: „Сеоба патријарха Чарнојевића“ са својим групама, пуним израза и истине. Исто нас је тако изненадила портретска верност слике: Доситије, Вук и Сава Текелија. Ко зна с каким се препонама у таким приликама ваља борити — особито код нас — тај ће радо признати велики труд и настојање управе, те јој за то из свег ерца захвалити.

Иепуњујући врло радо ту пријатну дужност, молимо је, да нам неке мале примедбе не замери. Ми смо уверени, да ће послужити самој ствари.

Слика Ј. Ст. Поповића могла би се из оне групе са свим изоставити. Сам композитор је осетио, да не иде у један ред с Доситијем, Ву ком и Савом, па ју је метуо на подножје. ] Ми не би ни то чинили. Опет Стерија — бар у великој врпекој мисли, која се овде хоће да представи није оно, што она три великана! Слава његовој сенци и његовом великом духу, ал он никад не беше војвода у српској војсци.

Ту дивну слику пореметиле су донекле и оне табле се натписом. Подриле су достојанство и висину оних лица, које смо ми научили ематрати као неке више створове. Довољна је реч

· а натписи се и онако не могоше прочитати.

Најпосле бисмо и то рекли, да онај последњи марш не доликује слици, коју прати. Кад је композитор већ оставио на вољу, и означио само да треба да буде марш, онда се може изабрати што достојанственије.

Ако ћемо о приказивачима што рећи, онда их морамо само похвалити, Г. Миљковић био је Марко, како га песма приказује и народ замишља. И гђца Хаџићева беше вила наше маште. Само да јој је костим још боље одговарао. Она је етерична, прозрачна, танка. . . а не еме се рашепурити кае отмена млада 18. века. Г. Лазић је нас као почетник прилично задовољио.

И још бисмо имали нешто. Чудимо се, за што се та дивна алегорија тако ретко даје. Јесте, да су јој издатци већи, него обичној представи, али наша позорница није приватан, спекулативан институт, него школа за народ. Морални успеси треба да су нам пречи, и за њима ваља ићи. О тога бисмо желили, да се „Маркова Сабља“ евугде даје, гдегод позоришна дружина доспе, а у Н. Саду да се и понови. То би се могло најбоље учинити недељом после подне, ма и обаљеном ценом. Нека нам и деца и сиротиња види живу слику наше прошлости и будућности, и нека је дубоко зареже у срце своје. Таки се успех не да одмерити, не да преценити.

Ћ

Издаје управа српског народног позоришта.

с