Позориште

|

|

бос У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 27. МАРТА 1886, даб

по прфнв–--

»ТОДИНА 1.»

и ---

Јо ||

| || | | +. ваја) ЈЕ вв +

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази ва време бављења позоришне дружине у Н. Саду

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно.

свагда о дану еваке представе, иначе сваког месеца, по је-

НА ПОЗОРНИЦИ И У ЗИВОТуУ.

ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОМ

ЧИНУ, НАПИСАО М. Ш. м.

(Наставак.)

Станић. (Као и горе, за себе. Несносна блебутутио, хоћеш ли већ отићи једном! Та, ја те и онако не слушам, по мени можеш рећи и колико ти је година.

__ Шетровићка. Па онда, знате, не „пасују“ они само на позорници, него и у животу. Још сам и то чула, и то ми је врло жао, да ја, као најбоља пријатељица даничина и то још од детињетва, морам то тек из друге руке да примим, да сте заиста и ви „саизволели,“ да се њих двоје. .. . (Брао.) Је л' тако, господине 2

Станић. (Као и горе.) Јесте, јесте!

Петровићка. (За себе. Еј, наопако то је зло! А знала сам да ће се овај глупак одмах

избрбљати. (Гласно.) Дакле биће сватова 2

Станић. (Који се љутито окренуо, да би дао знака своме негодовању, иппо већ не одлази, чује ово т% сасвим мирно.) А ко се то жени 2

Петровићка. Па зар ми нисте сад баш рекли2

Станић. Ко 2 Ја 2! Нисам ни речице прословио !

Џетровићка. Та зар ми нисте овога тренутка рекли, да ваша Смиљка полази за г. Павловића 2

Станић. Ја то рекао 2 Но, јесте-г чули, то је прилична порција без —.

Џетровићка. (пада му у реч). О, молим, молим! Онда извините, мени се ваљда само тако причинило, (За себе.) Аха, тргао се, што ми је рекао. Сетио се даничине лекције и муштрања, али сад већ протрч зече — на жалост! (Гласно.) А сад идем, извините ако сам вас задржала.

Даници 2

Петровићка. Не могу сад никако, не могу. Задржала сам се, но поздравите је и реците

Јој, да ћу мало после доћи да чес — т, ј. (удара

Станић. (Посматра је.) А зар нећете ићи

|нема ништа ни од оног, што ми је обећела! Гласно.) Олужбеница ваша г, Станићу !

ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА, Станић. (Сам.)

Станић. (Љушитпо. Но, ако ја нисам награјисао са том брбљушом ! Сад она још зацело држи, да је Павловић испросио нашу Смиљку и по часа неће проћи па ће то већ знати цела варош. С тога није хтела ни да иде Даници, та, тде би се така „новост“ у њој скрасила и за четврт минута! Ја само незнам што наша варош плаћа добошара, док има оваких женескиња ! А увек сам имао репшекта од њеи чувао је се, као да сам знао, да ћу једном тако љуто страдати због ње. Који ју је ђаво само баш |сад амо и нанео! Биће сад: „И'те, молим вае, Ја од кога ете чулиг“ „„Од г. Станића самог, | здравља ми.““ Још може доћи и до ушију Павловићевих, а доћи ће зацело, те може човек још и посумњати на мене, као да сам какав маневар хтео да учиним. А свему је томе та Даница „крива, што је зивка ваздан и трпи у кући, те | заседне ту као кост у грлу, све испитује, а језик |јој непрестано палаца. Е, ал та је сплеткаруша „пријатељица из детињства“. Та сто врагова да су је однели, и кад ми је први пут дошла У кућу — та бар овог чуда не бих дочекао ! О, жене, жене! . . . Сад тако човек да настрада због вас прав, здрав. .. (Одлази љутито и очајно на. лево.)

ДВАНАЕСТА ПОЈАВА. Смиљка, Душан и Петровиђка, (улазе на врата у дну.)

| Смиљка. Молићу да ме извините само на |тренутак, два. Идем да јавим мамици, да смо се вратили.

Петрсви' ка. Иди, иди, рано, а ја ћу међу

се по устима) доћи ћу да видим — тоалету, тим ту остати са господином Павловићем. (За. себе. О, сирота Поповићка! („Калосно.) Сад! Смиљка. (Одлази на десно) ПИ 5 АЕ с 6