Позориште

– божја 210. есољећ=

листити..

вв

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. · („Добрила и Миленко.“ Жалосна играу 5 чинова, с певањем, написао М. Бан.) . Ни нова подела улога, па ни то, што сетај комад већ више година није приказао, не беше у стању да 25. марта о. г. привуче више евета у позориште. То је била досад најслабије по-

сећена представа; али то ипак за то није ништа |

сметало нашим глумцима, да играју тако као да

је позориште дупком пуно света. Особито се одликовао и по својој појави и по игри својој г.

Миљковић (Миленко) и г. Л. Хаџићева (Добрила). Њиховој игри публика је често повлађивала и више пута их је изазвала. Уз њих су сеу улогама својима добро понели: г. Милојевић (кнез

· Доброслав), г. Ђурђевић (Тихомир), гђа 8. Ми-

лојевићка (кнегиња Марија), г. Васиљевић (бан трогиреки), г. Лазић (кнез Радимир), па и гђца Д. Николићева, која је улогу своју као дојиља добро одиграла.

(„Лудвиг једанаести.“ Трагедија у 5 чинова, написао Казимир Делавињ, С Француског превео Ј. Ђорћевић)

29. марта о. г. било је у нашем позоришту

на, није четврт столећа у нашој средини, али

стојан свећеник нашег храма Талије. Он је најпре искусио у страном свету горчину и сласт уметничког живовања, па је дошао у нату средину са нуно воље и способности, а што је особито важно, са пуно искуства, да се у часовима борбе и напора, па и неуспеха, узмогне тешити да ипак =— што је наше — није лоше.

скупио се синоћ 8. априла у дупком пуној дво"рани, да својим присуством покаже нашем јуби-

|лару колико цени његов дар и мар; да му по: |каже, да је међу својима свој, да га увери о

|своме уживању, које. је имало у- уметничким | творевинама његовим, да га охрабри и ободри |на трновитој уметничкој стази, пуној радости и жалости. Е

| Тако је биле у опћинеству, које је неетрп-

|глумовања нашег врлог Николе Милана. Он, исти-

се четврт столећа трудио и учио, да буде до-

_И цвет нашег опћинства, које негује љубав и поштовање према драмској уметности,

|љењем очекивало, да се дигне застор, те није

|узимало на ум сасма обичну

интродукцију по|воришног оркестра. 5

право глумачко славље : Ружић је приказо овде. први пут Лудвига, ту грдобу од човека, тог лу- зазвопи, настаде мртва тишина. Заестор се диже.

кавог зликовца на такав уметнички начин, да је! На позорници седи јубилар, у костиму улоге у

а = _____-________

тим приказом својим занео, очарао, задивио нашу публику, која га је у свом одушевљењу иза сваког чина по три пута изазвала. Не сећамо се, да смо скоро уживали у игри глумачкој као то вече у игри нашег Ружића, који је себе тако затајао, да смо са евим на њега заборавили, па нам се све једнако чинило, да се пред нама креће и

говори баш главом Лудвиг једанаести, као што

га је песник нацртао у трагедији својој. Нека

"је нашем Ружићу хвала на том ретком, ни чим

непомућеном уметничком уживању. Том улогом својом прославио би се и у већих народа, а да како нећеу нас, који заиста можемо бити захвални Богу, што нам је у својој милости поклонио Ружића, дасе с њиме, као великаном глумачким, дичимо и поносимо пред нашим и пред страним светом.

(Двадесетпетогодишњица Нинолз МиланаСимвоновића.) Позоришне просторије сјајно освет-

љене — није баш тако необична појава у нашем | храму Талије. Дворана дупком пуна света, ве- |

ћина у евечаном оделу — и то смо виђали чешће. Па ипак овако свечани тренутци нису

овој представи, седи као скроман и доброћудан Флоренцијо, седи тужно за скромним столом, седи — сам самцат ... -

Био је остављен сам себи, кад се борио са запрекама и предрасудама, ступајући на даске, које свет значе; жељезном вољом и устрајним напором он је освајао стопу по етопу тај уметнички свет, борио се двадесет и пет година, и

остао као победилац — сам за себе. Опћинетво је било на први. поглед изненађено, кад је видело уметничког борца и победиоца тако сама самцата, било је изненађено. .. и требало је неколико тренутака, док је разабрало положај, те бурним, дуготрајним аплаузом пи усклицима „живио“ показало, да е њим осећа значајност овог тренутка, да дели с њим славље племенитог уметничког напретка, да му га честита.

стране, захвали на том ободравању, на тој почасти. Захвали се немо, али оне сузне очи, оне задрхтале усне говориле су много... врло много

| 'У то ступе на позорницу изасланици Срба | Вагрепчана: господа Др. Шобат и Ђуро Гавела, новећи дар љубави и признања: красан сребрн

и не могу бити тако чести, као што су били|лавор-венац, на коме је било урезано: „Срби синоћњи, где се славила двадесетпетгтодишњица | у Загребу Милану уметнику 1886. год.“ Г. др.

та борба евршила се сјајном победом; он је

А кад оно тајанствено звонце иза застора.

Јубилар се немо, клањајући се на све.

К | | |

—