Позориште

Пева

божја 214 среољеј—

Наше народно позориште слави данас ретку славу: славу двадесетпетгодишњег глумовања, Д. Ружића и Драге Ружићке.

Сретан је то пар људи! На њих се још у колевци осмехивала вила уметница; она их је грлила и пољубила у чело; она им је распалила у срцу свети пламен одушевљења за глумачку уметност; она их је миропомазала за свећенике, да служе тешку, претешку службу у храму српске глумачке уметности; она их је спојила, да пу животу буду једно другом верни другови, да деле добру и злу срећу. |

Њих двоје допуњују једно друго у животу и на нозорници.

Њих двоје су свако за себе целина: две целине у једној целини.

О њима би се могло рећи то исто, што

је рекао немачки песник Баусрнвелд :

„Ја. Киозе ова Геђеп шецџ хегђипдеп,, Зета Њг сгемапде Напад пл Напад, Нађе џиз сејоске ла хаћ ов зећопеп Ушпдеп, ћуз 1деаје Дацђемапа.“ · = У том сретном пару тиња божанствена иекра генија, што све око њих греје, оживљује. Они п најмању улогу задахњују правим духом и оживљују пуним жаром срца свога. Двадесет п пет година глумили су, напредовали непрекидно, али се нису уморили. Нису се строго држали ни једне етруке глумачке. Никад нису бирали улога, већ су приказали сваку улогу без разлике, само да се може ова или она глума приказати.

Што су год чинили, чинили су, да задовоље захтеве своје уметничке душе.

Позориште им постаде преком потребом, услов животу њиховом.

Живети и глумовати значи за њих то исто.

У шаровитој промени позоришног живота, окружени поштовачима сваке врсте, тражени од људи на гласу, праћени завишћу и злобом: били су и остали е поштеним, добрим срцем, бистром главом, уметници, а не глумци лакрдијаши, комедијаши.

Они не грамзе за пљескањем просте светине, него траже, да се допадну свеснијој и строжијој мањини образованије публике.

Они прееуђују себе саме најстрожије.

Теже, да се у приказивачкој уметности изједначе са глумачким корифејима других народа.

Кад излазе на позорницу, излазе с таквим пијететом и таквом савесношћу, као да их не ће гледати њихова обична публика, која је с њима свакад задовољна, него као да ће сваки њихов глас и сваки покрет пратити оштро око талмино или гериково.

Игра пм је племенита п одмерена и онде, где има да представљају што смешно пи шаљиво, или страшно и ужасно.

Они п осећају све, што казују.

Говоре без надувеног празног патоса, са свим просто, са свим природно, па 0-

'пет их п чујеш и видиш.

(С мало речи много рећи, па да то разуме свако: стара је уметност, која се тешко постизава, а они су то постигли.

Живахно и страсно, али опет племе-

нито п уметнички одмерено,; природно и истинито, па опет уметничким духом задахнуто; просто, па опет тако разнолико

и занимљиво изпосе они слабости и махне, страсти и буре душе човечје пред наше очи, па нас потресају и очаравају уметношћу својом.

Велика је врлина у нашег Ружића, да се он увек задуби у дух својих улога.

Видимо на њему, да осећа све, што говори, да га је улога загрејала, и да је заборавио да тек игра.

Видимо на целој му игри, да он сам мисли, да је онај исти, ког прикизује, па за то нас п заноси игром својом хтели ми то, не хтели.

"Он изводи улоге своје у целини тако живо, он тако јасно обележи све, у чему се разликује карактер од карактера, да чи ето мораш помислити, да су зииста такви морали бити ти карактери, које он приказује.

Ко тако уме цртати карактере, о томе