Позориште

о 146 о

десетпетотодишњицу свога глумовања на нашој позорници.

По мом дужем наговору одлучи се на послетку, да ступи у нашу позоришну дружину, али једино под тим условом, да што чешће игра само старије улоге.

Бадава сам јој говорио, узалуд сам јој разлагао, да би она по младости, по лепој појави, по љупкости, евојој мотла играти улоге и друге врсте: она остаде при томе, да је у ње нарочити дар само за приказивање етаријих жена.

Према тој жељи јој изашла је овде, у Новоме Саду, на позорницу први путу улози Ане у „Шарану“, 4. новембра 1868. пл -- допала се.

И она је и даље играла улоге те врете и у томе достигла заиста велико савршенство.

Што је чешће глумила улоге те врсте, све | је већма и већма напредовалану прикавивачмој уметности, а ту јој је много поматало и | помаже то, што улоге своје оживљава жаром врца свога, што увек природним, живим бојама црта комичне слике људских будалаштина, на

их уз то заодева доброћудношћу и пикантним |.

пецкањем. Нико у нас не уме данас тако верно при-

· казивати на позорници женеке типове из нашер

народног живота, Нико нв уме тако живо Да |

| внао, гледајући, како је позорница постала Уа

нам изнесе: пунице, стрине,. куме, зле, језичне, |

заједљиве жене, еплеткашице; брољуше, чанкодиве, оштроконђе, па тек оне ројтанске покондирине тикве.

За потврду тога доста је да напоменемо удоте јој, као што ву: Станићка, у „Мамици“, Переа, у „Чизмару и вампиру,“ Мекићка, у „Војничком бегунцу“, Мутибарићка, у комаду: „Еј, људи што ее не жените“, Ката Пратљачиница, у „Новом племићу“, Ракила, у „Цитанину“, Наста Сомчићка, у комаду: „Нашла врећа закрпу“, Чигрићка, у комаду: „Рату миру“, Чанколиза Сара,у „Покондиреној тикви“, Маркеза Монтефијорека, у „Дон Цезару од Базана“, Волмутовица, у „фФабрицијусовој Ћерци“, Истирка, у комаду: „Жене у уставном живот“, Петровићка, у комаду: „Фрапцуско-пруски рат“, Ана, у „Шарану,“ Динтерова, у комаду: „Госпође п хусари“, Шлегловица, у „Ултиму“, Фротарка, у комаду: „Две спротице“, Колумба, у „Последњехм љубавном писму“, Роготкиња, у „децу“, крезубу бабу, у „Распшкући“, ит. д.

Не би било краја, кад бисмо хтели навести редом еве улоге јој, од којих она сваку, па и најмању, израђује, црту по црту « највећом впртуозношћу.

Похвале је вредно у „наше Јеце“, што јој је сва брига и старање, да јој свака улога бама из себе порасте као нека органска целина, те тако корак по корак долази до оне комичне вивине, коју је песник наменио улози.

Она том и таквом простом, једноставном игром својом постизава то да јој је приказ увек истинит и веран природи.

Шта чини пажња, добра воља, озбиљна етудија, наклоност стручној поуци пи послушност, "видимо еви е највећим уживањем п правом радошћу на „нашој Јеци“, која је на наше очи из дана у дан напредовала п себе у својој струци увавршила.

Није доста ако глумица сама о себи каже, да се у својој струци усавршила: треба то и други да признају.

Како то лепо каже Гете у свом „Фајету:“ „Ооећ ЋЕ ез плећа пећ 80 71 пешђећ, Мо та Фе Беше, Фе пјећ апеткепт

· „Јеци“ је наш позоришни свет то и

њу прека потреба, услов животу јој, бев кога не може да буде,,

Појмови · „живети“ но „глумити“ њој су једни пети и неразлучни. Шта више њој је позориште лек у болести јој телесној и невољи душевној.

Ако се кад озловољила п растужила са _разних неприлика, Које је доживела у животу свом: увек би је глумачка уметност измиривала, са јавом, еоколила је, да не клоне у тешкој борби за опетанком.

У шаровштој промени позоришног живота. окружена поштовачима уметности јој, праћена љубављу од једних, а од других завишћу и влобом, била је и остала је с доброћудним оемехом на уснама, 6 поштеним срцем, бпвтром главом и дарежљивом руком за својту п родбину своју, уметница, а не глумица-лакрдијашица.

Запета је реткост, да се у које глумице нађе заједно дар с бистрим равумевањем п са

жарком вољом к уметности ! И та ретка сретна заједница нашла се, ето;

Да