Позориште

(•.

турне ву да ће остати. Оне вреде својим об-

_____

Али, како ву обојица били велики лиреки песници, они су евоје трагедије начинили п вувише лиричним. Кроз свих пет чинова стид остаје у њиховим трагедијама исто онако егзалтиран, као п у њиховим песмама. Њихове личности, за тим, као пи они сами у својим пеемама, у место да се мичу и делају, стоје укопане у месту п своје овећаје изражавају. У томе поглед Максим Црнојевић, тип такве историјеке драме, посве је карактериетичан; то је највећим делом један монолог Максима рнојевића у коме нав овај жнво опомиње на вамог Лазу Костића. Ипак, трагедије Лазе Костића, као пи оне Ђуре Јакшића, си-

ликом. Стихови су ту исто тако лепи, као у најлештим песмама та два песника.

Они, који су за њима дошли, нарочито пееници око Побратиметва, нису се од тих узора макли. И они су главну пажњу 06раћали на стихове, и ако. ве то на први поглед не би рекло, јер њихови стихови нису ни у пола онако добри, као онп њихова два учитеља. Свакојако, историјска је драма код њих била више палик на спев у дијалогу нето на праву драку. То се није могло играти, него се морало рецитовати.

У том погледу, Милош Цветић ега својим Немањом доноси нешто одиста ново. Противу дотадашње петоријеке драме он представља у једном 'емислу реакцију. М. Цветић се показао пре евета позоришни човек. Он је куражно отурио стихове од себе, он је почео поново писати у прози. У накнаду за то, он је више пазио на ефекат него његови претходници, који нису на то ни мало пазили. Ефекат, наравно, који је он тражио није био драматски (иначе би М. Цветић био велики писац), он је био више сеценички. Средетва, којима је М. Цветић прибегавао такоће нису нова; сва је његова оригиналност, што их је прикупио, што у његовим комадима она дејствују кондензована. Ипак, каква била да била, трагедија М. Цветића постала је један модел.

Тој сценичкој трагедији први се приволео Драгутин Ј. Илић. -

Он ју је у осталом до њеног врхунца довео. ЈБетов Прибивлави Божана са-

је

стоје се само из таких спољашњих ефеката.

То је један низ слика из живота Старих Словена. Празник рана пролећа, јабука, евадба, додоле, покајнице, виле бродарице, еуд добрих људи. Поједине сцене разумеју се већ по самом груписању глумаца, по њиховом држању, по покретима које праве. То би могло бити и без текета. Онај, међутим, који нам се приде даје, удешен је тако, да и од њега имамо једно чулно уживање, јер он се не говори, него пева. То је у кратко једна пантомима, која је песмама · испрекидана. И ето докле је песторијека драма данас дошла.

Како се међу тим комедија развијала 7 Што се од ове на првом месту“ очекивало, то је да изнесе типове из наше сувремености. У томе Стерија, опет због евоје дидактичности,

"није успео. За то, што му је било главно жи-

говати на наше очи поједине пороке, његове личности нису могле бити личности из етварноети, него су остале персонификације тих порока, које је хтео жигосати. Кир Јања, нпр. само по акценту цинцарин; пначе, то је једна тврдица ма којег народа п ма кога доба, један трврдица у ошите. То је пети онај Харнагон, кога је Молијер пре два века, и то не први, створио.

Коста Трифковић, који би требао да буде наш најбољи пивац комедија, имао је бев. сумње лаку руку п духа таман колико му треба; али у његовим ву комадима личности очевидно потчињене радњи. Ту је главно како ће се прво чвор направити, онда раздрешити. Његове ко-. медије изгледају у ошште врло мало стварне.

Да створи типове, први“ је покушао Милован Глишић, и има изгледа да је бар у неколико успео. Јер извесно је, да бе његов Пупавац неће тако одмах заборавити. Његова је мана само што нема довољно вештине да своје личности једну с другом веже, оне остају силусте, које нам испред очију пролазе свака за себе. Овим тога, као што је Стерија карикирао своје личности да бл нас с више енергије поучио, тако се опет М. Глишић показује и сувише склон да своје личности за то карикира, да би нас боље насмејао. Његова Подвала с тога представља доста неодређену смесу од праве комедије н од просте лакрдије.

Сада, «е Јанком Веселиновићем – наступа прекрет. По њему што је интересантно, то нису толико типови колико обичаји. Он наставља

па