Позориште
–еби У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 4 ЈАНУАРА 1896. ељ=—
ИЕ 6 <= ~
«ТОД. 10. =
=
Излави за време бављења позоришке дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по
ЈА
КЕ Капраника дел Грило, коју цео свет АЈ зна под славним глумачким именом Аделајиде Ристори, била је позвана прошле недеље на, ручак краљици Изабели.
Кад је Ристориница ушла у трем краљичин, опази, где се дворске слуге нешто згледају, па се смешкају.
Није се могла довити одакле потиче то смешкање: та (била је обучена Као каква. краљица.
Имала је на себи сребром богато извезену хаљину од тешке жуте евиде, у коси житни клас од брилијанта, испод тога вео од етарих гранадских чипака, утврђен о раменима јој лептирима од драга камења.
Одело јој, дакле, није могло изазивати осмех на лице услужних придворника.
Е, па шта је био узрок том осмешкивању '
Ево шта!
Кад је Ристориница ушла у дворану, виде, "да је на њој тако исто одело, с тим истим накитима као и у краљице Изабеле.
Риесториница у мало што није пропала у земљу од енебивања.
Краљица Изабела примети забуну Ристориничину, приступи јој и рече:
0, да чудна случаја, да смо обоје једнако одевене !
— Ваше величанство! —- одговори Ристориница, — молим за допуштење, да могу кући отићи и друго одело на себе узети.
— То никако не могу допустити! Ја сам код куће. Мени ће лакше бити променити одело.
То рече и оде и после кратког времена, врати се краљица Изабзла преобучена.
После ручка Ристориница, и не позвана, поче причати за време серкла ово:
75
ПОЗОРИ
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.
дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60
је-
новч. месечно.
КРАЉИНА ИЗАБЕЛА ИМ РИСТОРИНИНА.
„Било је то године 1857, кад сам срећу имала свако вече пграти у позоришту пред светлом краљицом, у Мадриду.
Једно вече приказивала сам „Марију бСтјуартову.“ За време представе допре до мене на позорницу са улице тужни глас неког звонцета,
— Шта значи то жалосно ввонцање запитам позоришног слугу.
— Калуђер од миловрдне браће купи милостињу, да може службу одслужити за покој душе неког јадног војника, који ће сутра погубљен бити.
=— Шта, је скривио тај војник“ —- запитам.
— Дигао је руку на свог официра, који га је изгрдио.
— Ако је вамо то учинио, не сме погинути ! —- рекох, — и потрчим онако у костиму у ложу њеног величанства краљице Изабеле.
— Милост! Милост, несретном војнику ! —- рекох и бацим се на колена, пред краљицу.
—- Удалите се, говпођо! —- рече ми херцег од Валенције, — државни равлог захтева,
да ев изврши та пресуда! | — Милост! Милост, Ваше Величанетво ! поновим ја, једнако на коленима.
=— Та ја бих тог нееретника, помиловала,
—- рече њено величанетво, краљица, —- али тоспода министри = Не слушајте их! — рекох у највећем
узбуђењу, —- ви сте краљица! Ваша је реч старија.
— Доста је било комедије, — рече херцег од Валенције, — и хтеде ме удалити из ложе.
У тај мах севнуше гњевом очи њеног вели-
чанства краљице. Она се подиже и рече поновито : |
—–у~ 4 ~
Ме
ЗУ деј