Позориште

ПЏа изненада допузи до краља, да му саркастичним увредљивим нагласком протумачи алузивно тровање у врту, да проучи како ће се то огледати на лицу му.

Монологе говори, до у најмањих Ситница, изврено, уметнички. Он чисто мора да је весео, радостан, а то није; мора да се покаже миран, па ев труди да буде и грацијозан, али та грацијовност допире дотле, да и не приметиш, да је то тек претварање. Кад се неко претвара, мора то претварање пи нехотице да ода. Нема, нити може бити човека тако јаког духа, а да не ода бар у погледу мисао, која га мори, 060бито ако је тако јака, као у Хамлета.

Салвини заборавља сам на то претварање, па вабораве и елушаоци, који се диве интерпретацији појединих речи и ташну. Када мајку кори, она га вагрли, а он у том загрљају није више Хамлет. У двобоју е Лајертом не видимо више Хамлета, него правог талијанског врадасста. Сваки крет и покрет одаје најфинијег сћеуаћега.

Ако у покрету није доследан, фали му са-

вршеност нагласка. У монологу: „Бити ил не бити“, — истакао је опозицију, не, која постоји међу бити и не бити, али не ону дубоку философеку мисао која се ту крије. Он ту не треба да говори о себи, него у опште о животу људеком. Даље у истом монологу, где ве нижу рефлеквеије у Једној самој речи: „УВО ИЕ епавати, сањати“, први глагол „умрети“, него пита је ли тако. Па и у призору • Офелијом често понавља: „Иди у манастир ! У манастир иди!“ Онту почетку еветује њој као па саучешћа према њој, али ту му је глав као у каквог луђака, па то буди неугодан осећај У слунаоцима. За тим расматрања му на гробљу не одају размишљање пред великом појавом смрти. Па и сама његова смрт морала би бити довледније изведена. Поза, која доликује Хамлету, када га спопадну туробне мисли, јест нешто погнуто држање тела, а руке су спуштене, јер то овначава меланхолију и жалост, која мами туђе случешће, а ход да би му морао бити тром и одмерен, хладан.

(Настивиће се.)

о ннноњ——

ВИЈЕРО И СИН МУ.

| човек потегне штапом да удари умет(• ника. Али га Дебпро дочека и одбије својим штапом ударац, па у прекомерном гњеву удари продраљивца тако жестоко по слепом оку, да је пао мртав на земљу.

Но уметник свакако нијето хтео. Дрхтао је од ужава. Полиција се умешала, На лицу места предузме се преслушање. Повле неког времена морао је Дебиро због тога убијства одговарати пред судом.

(уд га ослободи од кривице, јер се ствар ехватила, да је то учинио у присиљеној обрани својој. Пријатељ оног убијеног човека исказао је по истини пред вудом, да је Дебиро од свога, противника био наздражен пи прво од њега нападнут.

Али поред свега тога учинио је тај жалосни случај тако тежак утисак на душу уметникову, да је пао у тешку живчану болест, те су га ради лечења морали послати у неки завод.

Жена му и породица падну због тога у

(Свршетак).

бриту и нужду. А за позоришну управу велика неприлика.

Тад се појави млади Дебиро да у тој неприлици испомогне, Он напусти свога књиговеца па ее пријави код управе као Пијеро.

Управитељу паде на ум утешна мисао:

„Тај је младић такође Дебиро. Као такав инаће утецаја и привлачне снаге за публику. Хајд да покушамо 6 њиме! Видећемо како ће испасти !“

Тако ве млађи Дебиро као Пијеро појави 96. октобра 1837 први пут на позорници у пантомими „Луди во“, и то е најлепшим успехом.

Одобравање публике беше ванредно. Признало се на све стране, да је син наследио дивни очин таленат.

Шрошло је неколико месеца, кад је стари Дебиро изишао из завода и вратио се кући. Али му је здравље било у том стању, Да се није могао појавити на позорници. Одведу га у позориште, где је видео како му Зан 6 највећом вештином приказује „Пијерота“. Тад му

настаде

____-_ _Бз.