Позориште

–—оабела

фл -Е

| 4, 411. Хи

пут

1080Р1

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 2. ФЕБРУАРА 1896. +о>=>—

фр +-

5. 100.

Е пи

Излави за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ ОРПОВОГ НАРОДНОГ НОЗОРИШТ 6.

Од ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА.

(Наставак).

По. је дружина прва три

су Рмевеца у Новом Садуп у Карловцима (где је тада био народни сабор), а остале мевеце у Панчеву, Белој Цркви, Вршцу, Чанову, Старом Араду, „Липову, Кикинди, Бечкереку, Шовол п (Старом Бечеју, Сентоташу п дошла је око половине децембра у Сомбор, где је остала до краја фебруара 1966. У току ове 1865. године петупили ву из дружине: Лаза Телечки и Љубица Телечка ; а примљени ву у дружину Марија Брнићева п Марко Станишић, а за капелника и учитеља певања даровити „Аксентије Мажеимовић пзг Панчева. Исте године вратили се у дружину: Д. Ружићи Д. Ружићка, који ву «е од 1863. бавили у Загребу.

Године 1866. пошла је дружина крајем фебруара пз Сомбора у Суботицу, обитла је Бају п Буковар, тде (се бавила до почетка септембра. У августу је била „шрва омладинска екупштина“ у Новом Саду. Из Новога Сада је пошла дружина у Оељун, отуда У Вршац, Белу Цркву, п дошла на божићне правнике у Панчево, где је провела до краја фебруара 1867. Промене су биле, да се Лаза Телечки вратио у дружину; Анастасија Милшжовићева примљена као нови члан: а Пера Видаковић и“ Марија Брнићева огшшли из дружине. Ове године у мају и јунију чињене су озбиљне припреме за полазак дружине у БуДдимтившту, где је угарски сабор на окупу. био. Све је већ било готово, изгледи врло повољни, поворишна“ гардероба била је већ горе послана, кад букне аустро-пруски рат, и цео овај план на велику нашу жалост пропадне!

Целу 1867. тодину провела је дружина ван Новога Сада, прва два месеца у Манче.

ву, један п по у Темишвару, један и трећину у Вршцу, дво трећине у Чакову, половину у Модошу, а од половине септембра до половине јануара 1868. у Београду.

У Београду, откад је онде у пролеће 18685. Мандровићева дружина била равпуштена, није било никакве друге позоришне дружине. Само ву се по каткад јављали дилетанти ђаци п млађи чиновници. Али. разни пробисвети нибу ни једне године изостајали. Ове 1867. године појави се неки немачки директор ва својом дружином, и одмах се почне зуцати, да исти господин намерава еклопити и српеку позоришну дружину, па да тако упеца нешто за себе од оне државне субвенције, коју је био намирисао. Он је већ израдио за себе п концесију од назле полиције на четири године, почео је већ давати у арени представе на српском по немачком језику и титулирао сеу неком немачком алманаку као: „Птесјог дез 5адИћелега 11 Вејотада итбег дет Ртгојесјогаје дез ба |ртајекфећ“. Овдашњим пријатељима народнога позоришта не беху по вољи ова ровења. Бојали ву се, да како не продре тај пробисвет са својим плановима, па да пуца по евету грдна брука,

да је Немац Србима у Београду основао 1пово-

риште. Томе је ваљало свим могућим средетвима, на пут стати. -

Док сам ве још у Темишвару давио е дружином, добијем ппемо из Београда од Јована Бошковића, где ми јавља за то етраховање и предлаже, да доведем дружину у Београд још оне јесени, шат ве она увмогне успешно борити против тих покушаја. За то сам и удешавао

синт