Позориште

_ елиса, приказивача п публике буду међу собом

«ПОД. КД |

о —

1090)

Ур ЕЂ УЈЕ А.

Излази за време бављења позоришне дружине у Не бил

дан пут на по табака.

РЛУМАН И

— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно.

1 па | ћ пао а + +, У

ХАЏИ 1.

свагда о дану па Ке представе, иначе сваког месеца по је-

ВУБЛИНЕ.

Предавање Јоце Савића, главног редитеља дворских позоришта у Минхену.

| "неког времена удостојен сам ласкава | позива, да у низу јавних предавању, што их начеоник задруге за народно образовање сваке тодине приређује у друштву ба знаменитим поборницима знања и уметности, и ја вуделујем и то да држим предавање из моје струке и позива. Баш тада се у Бечу приликом прве представе једнога новог комада, који је један део публике извиждао, подитла у новинама распра о. томе: да ли публика у ошште има права, да у случају, кад јој се комад или предетава не евиди, своје недопадање изрази звиждањем или пиекањем, или, да ли у том влучају треба своје негодовање да изјави само немим одбијањем. Шта више, понеки ватрени. новинарски уредници обратили бу ее тим поводом на виђеније позоришне стручњаке, да кажу своје мишљење о том предмету који их св досета из близу тиче. Неки од упитаних изјавили ву сасвим у кратко: Кад ве публици што допада, сме и аплаудовати, а ако јој се што не свиђа, нека се мирно држи т. ј. нека немо п ћутке комад одбаци. А звиждати или пискати не приетоји се, те би дакле оне који то чине, требало путем полиције пстерати на поље. Други су опет судили противно, те су мислили, да комад, прикавивачи и публика стоје заједно у евеви и чине тек у њиховој тесној заједници оно, што ми означујемо појмом „живог 1080ришта“, али тако, да, кад се никакви други елементи са сметњом у ту заједницу не умешају — који су то елементи, испитаћемо доцније —-, узајамни утецаји и утисци песничког

сасвим непосредни, да управо по природи те заједнице нужно произлазе и то у повољном и неповољном емислу, тако, да је допадање и недопадање дакле не само потпуно оправдано,

него да је прави и природни рз јуко утавлка, што их је публика додила. =

И тако сам тим поводом дошао на мизло, да то питање, које сам назвао „Глумац % пуџблика“, овде рлеправим. Потање расветљоње тога питања помоћи ће нам, да једну од Најважнијих тачака нашега тако лопог, али и тако тешког позива равбистримо, Држим, да сам 6 правом тај предмет назвао важним, јер се он однови на крајну цељ свега нашег уметничког старања, на име на то: како упливише спев И прикав на публику. Предмет тај стоји, дакле, у свези с језгром наше уметности, па трема томе једва има чега важнијега за наб.

Али унутарњи утисци или осећаји, који с на крају којег призора, којег чина, којег комада покавују као деловање (УшКипе), нису никако прости, него су на против резултат врло заплетених узајмичних деловања, они у издиву аплауда илш пискања покавују оне упливе, што их је имао спев на приказивача, приказивачи на спев, приказивачи на публику, публика на веб саму и најпосле, какав је уплив имала публика на приказиваче и опет кров њих на њихов тренутни приказ спева.

Види се, да бих, е обалром на тако заплетену задаћу, имао пуно право, да с Шекепировом милом „Вијолом“ уввикнему „О време, размрси ти то а не ја“; сувише је то замршен чвор за мене, и ма да је замамљиво покушати да бе саввим открају тајне поворишног деловања п успеха, ипак се, на жаловт, не могу упустити у потанко расветљење тих ваплетених стаза. -

ПШринуђен сам, да тај предмет обрадим у ограниченом виду, тим пре, што се пети по ботатетву чудноватих и покадшто и сасвим

| дражесних детаља даје расправити са разног

= — зен –