Позориште

на највишу висину и да чини чуда у глумаш| тву. Ми, који у тесној вези иу узајамном де| довању спева, тлумаца и публике, видимо живо | позориште, радујемо се што можемо рећи, да тада није продрђо такав сувише академски, вувише теоришући и саевим ненародни навор. Здрави разум у глумаца није бе дуго колебао, да се одлучи за живо и делотворно вуделовање публике. Тако каже глумац Мајер: „Код уметности, у којој утисци зависе вамо од неколико тренутака, сме уметник очекивати своју награду баш у оном тренутку, кад те утиске пролзводи. Нужно је,да му се одмах да уверење, да је постигао своју цел: да потресе, да увесељава, или да му се даде противно 0ветити, да би могао потражити узрока хладном пријему игре му, те да бп се могао поправити и дотерати. Главно одобравање једина је „награда, једина захвала, Коју гледалац може дати а глумац примити. Лартер, који никако не аплаудује и који се не усуђује да своје одобравање гласно изрази, спгуран је опијум ва глумца и гледаоца. Главно одобравање, било како му драго, потребно је бар као средетво | да ее оба дела одржавају у запетости“.

После дужег расправљања у петом смислу долави Ифланд до овог закључка: „СО тога је опште одобравање, које се одмах учини, _највећа награда за глумца Он треба ва тим | одобравањем не само да тежи, него треба за њ и да се бори“. Слично томе изражавају се и остали. |

Нека ми је дозвољено, да овде наведем, како се Хајнрих Теодор Речер (Кобвећег), један од најзнатнијих драматуршких еететичара у доба иза класицизма, о том предмету изражава: „Ни један уметник не да бе замислити без публике, која осећа п ужива. Из утиска, што га

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Марија, кћи пуковније, шаљива игра у три чина, с певањем, по Француском прерадио Фр. Блум,

превео С. Димитријевић, музика од Доницетија.)

0 106

прерасте

БЛОФИЊЋ

ПИ

ковније“. Онда сам је чуо био по други пути

2 А ОНИ АРА 2 7 >

~ – ако

је његов рад произвео на публику, сазнаје он

меру свога деловања и канда добија самог себе

натраг. Сваки уметник, чије дело акт свога

етвора преживи може ве тешити, на касније

време позвати се, п ва непамерном извесношћу

генија, која Даје сведоцбу духа о духу, пд-

гледати на потоњи евет. Али не тако уметник

прикавивач чије дело и творачки акт живи

само у души гледаоца, у коме оставља једини

траг свога бића. Драматеки уметник упућен је

дакле васвим на садашњост; она му је богиња:

што му она не пружи, не може му никакав. утешни поглед на касније време накнадити.

Од ње дакле има пуно признање да добије и

да тражи. Глумац, кога не признаје свет у

коме живи, тај је немилостиво бачен међу

мртве... . За ону препреку, која уметника при-

кавивача сасвим везује за садашњост и која га

лишава пзгледа да ће трајно живети у своме

делу, дата му је накнада, да међу евима умет-

ницима највеће деловање у моменту концентри-

ше пода га некуси. То, што може да потчини

овећај читавих маса света под стање душевно,

што га он приказује п што га велики драмат-

ски уметник у моменту свога рада извршује, —

даје му накнаду и отштету за тужну извесност,

да потоњем свету не може оставити ништа дру-

го до име великог глумца. Виктор го, гово-

рећи у евојим „Ебидев виг Митађеап“ (студи-

је о Мирабо-у), како је једна половина вели-

кога говорника 6 његовом смрћу однесена у гроб врло лепо каже: П Фапб еп је дпе,

Дара [016 огајеш' П у а дфеих сћозев, пл репзеш: ећ пл сотефеп. Ре репвепг гезге,

је сотефеп веп уа ауес Гћоште. Тата паре! [ош епбег, Матађеап А дЧепи“. (Треба

истину рећи, да је сваки говорник и мислилац и глумац. Мислилац остаје, глумац нестаје 6 човеком. Талма је сасвим умрбо, Мирабо тек у полак.) (Наставиће се.)

Заверио сам се био још пре шест година, да не ћу ни завирити у наше позориште, кад опет уздају ту београдску „Марију, кћер пу-

Ме

па

Па СНА АЕН НЕ НОК о