Позориште

ТОД. ш

090

– => У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 10. МАРТА 1896. а-=>

и д- 5 +

о 2

УРЕЂУЈЕ А. ХАПЦИЋ.

Излази за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

“

дан пут на по табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

РВУМАЦ И ПУБЛИКА.

Предавање Јоце Савића, главног редитеља дворских позоришта у Минхену.

(Свршетак.)

иди се и даје се уједно извинити то терање

и такво ширење те опачине у Француекој тим разлогом, што паришка позоришта већом страном нису поникла као уметничка него као трговачка подузећа т.ј. таква подузећа, која своје успехе само бројевима исказују, а у том послу, покрај природне еујете, гони француске глумце и брига о њиховој егаистенцији да ве лаћају таких одвратних ередстава, 10што деловође п управници тих позоришта најбоље плаћају оне глумце, којима ее највише аплаудује. А како тај аплауз постаје, то их се не тиче.

Али дозволите ми сад на завршетку, да вам иепричам још једну згоду, која се на немачком вемљишту догодила и која, поред своје ванредне особености, има и дубља значаја. Један глумац, који је био чувен како са своје велике даровитости, тако и ва евоје овобењачке ћуди шта више, могу слободно рећи, један влав-

ни глумац приказивао је пре неколико девети--

на година улогу Валенштајна на внатом немачком дворском позоришту. Играо је, као вазда, изврено, и пошто ее повле трећег чина није аплаудовало, кад се завеса спустила, застао је и ослушкивао зачуђено за који тренутак, па је онда, у највећој збиљи и са очевидно узоуђеним лицем као Херцег Фридландски, својеручно зазвонио звонцетом на препаст свију који су били на позорници. Кад се завеса опет дигла пред мирном и задивљеном публиком, крочи он одмерено и достојанствено До шаптаонице, поклони се дубоко и рече, као за бебе, али тако, да је цела публика могла чути: „Држам, да вам то ипак заслужио !“ па се сасвим мајестетично удали.

Ви ћете ме можда запитати,

неком – П0-

зашто сам ее

трудио, да вам све то изнесем' Епа ме завршујем своје предавање једне стране покажем, да је, ма што ми нашу уметност ематрамо п видимо као чисту п елободну од нивких побуда, највиша дел п највећа цена свих наших трудова п напора видљиви успех, а е друге етране, да, ма. како да је ванредан израз тог осећаја у грудима евакога правог драматеког уметника живи жарка жеља и тврдо уверење о њоговом праву, да за овоју умотничку творевину, коју из евоје душе некине, добије одмах и уметничку награду која му пристоји — имајући на уму често цитиране речи немачког великог песника (Шилера): „Јер брзо и без трага прелази и нестане из памети дивна уметност глумчева, дочим велика вајарева п песма песникова и повле хиљаде тодина живи. Код глумца изумре чар са уметником, и како звука нестане у уху, ишчезне и брза тренутна творевина, а њену славу неће вачувати никоје трајно дело. Тешка је уметност, пролазна је њена вредновт; глумцу не плете потомотво венце: 6 тога мора да тврдује са садашњицом, те да васвим употреби тренутак који је његов, мора моћно да задобије свет е којим живи, та да у овећају најдоетојнијих и најбољих људи сагради живи епоменик. — Тако ону напред ужива вечност евога имена, јер ко је најбољима у своме добу довта чинио, живео је за сва времена“.

Многима је можда слутња, понекима пак а нарочито таквима који су кадри дати себи рачуна о цели еудбином им одређеног уметничког делања постало је необоривом извевношћу, да сва божанека надахнућа песника, све творевине што пропетичу из духа и душе уметника приказивача, прохује без утецаја, ако ее душа

и ТтИ-

— ва то, да с

ПРЕ